Недавно ме је новинарка једног високотиражног дневног листа замолила да одговорим на питање: „Ко су жртве транзиције?“ Изненадила ме је храброст редакције.

Данијел Цвијетићанин

Имао сам, дабоме, у виду висок степен слободе штампе, али и увек присутан захтев да се не гурају „клипови у точкове“ реформе. Најтачнији одговор би био кратак: жртве транзиције су они који су изградили све оно што транзициони добитници, данас, продају (и купују) уз добру провизију.

Тих дана, насловне стране новина заузимали су огорчени радници ЗЗО, којима је, још у своје време, духовити министар Влаховић објаснио како разуме име њихове, тада још младе, фирме. Да ли су они жртве транзиције? Или су жртве транзиције порески обвезници који морају да напуне државне фондове, да би забринути министри могли да помогну отпуштеним радницима? Наравно да, за толику бригу, министри очекују пристојну надокнаду – у десетинама милиона евра – а не плату која, за све три године мандата, укупно износи много мање од сто хиљада евра.

Очигледне жртве транзиције су радне масе, некадашња “радничка класа”, које транзиција баца на немилосрдно тржиште рада. То је веома болно. Нема више оне слатке самоуправне сигурности радних места, нема више оне социјалне и здравствене заштите, смањују се права на бесплатно школовање. Једни губе радна места, другима пензије постају понижавајуће мале. Старима се смањује могућност лечења, младима се смањује могућност запошљавања или бесплатног школовања. Да и не помињем многе срећно запослене, изложене хировима самовољних “газда”.

Опширније у штампаном издању