Imovina četiri investiciona fonda dostigla je skoro 60 miliona evra, fondovi imaju već preko 7.000 klijenata, a od tog broja čak 97 odsto su fizička lica, što znači da raste standard stanovništva i da se polako formira srednja klasa

Zoran Petrović

Sopstveno znanje, ali i iskustvo okolnih zemalja, čine Zorana Petrovića, zamenika predsednika Izvršnog odbora Raiffeisen banke, dosta pouzdanim prognozerom kada je reč o razvoju finansijskog tržišta kod nas. Pre nekoliko meseci, kada se tek očekivao start prvih investicionih fondova, njegova procena je bila da bi do kraja 2007. godine na srpskom tržištu moglo da se nađe između sedam i deset fondova. Kako sada stvari stoje, četiri fonda počela su sa radom, među kojima je i Raiffeisen Akcije, a još tri društva za upravljanje investicionim fondovima dobila su dozvolu za rad i veoma brzo treba očekivati pokretanje i njihovih fondova. Za Biznis magazin, Zoran Petrović objašnjava kako su startovali investicioni fondovi, zašto je ovakav tempo bio očekivan, ali i kakve su prognoze u pogledu razvoja finansijskog tržišta u Srbiji.

– Početak je dosta dobar. Imovina četiri fonda je skoro 60 miliona evra i to je vrlo dobra cifra, takoreći na samom startu. Ako pogledamo kako se industrija investicionih fondova razvija u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, a nema ni jednog razloga da kod nas ne bude isto, slobodno možemo reći da su naše mogućnosti za razvoj velike. Samo devizna štednja naših građana iznosi više od 4,3 milijarde evra. Fondovi imaju već preko 7.000 klijenata, a od tog broja 95 do 97 odsto su fizička lica. Raste standard stanovništva i polako se formira srednja klasa. Pomera se vremenski horizont investiranja i sve je više ljudi koji razmišljaju o tome kako će živeti u budućnosti.

– Možda su bankari bili nešto sporiji u odnosu na druge jer su strukture u bankama manje fleksibilne, procedure komplikovanije, više je nivoa odlučivanja a proces donošenja odluka je duži. Verovatno su se neki i „uspavali“ i nisu sagledali mogućnosti koje tržište pruža. Ipak, ova situacija nije neočekivana. Lideri smo u bankarskoj industriji u uvođenju novih proizvoda, pa smo tako ušli i prvi u poslove investicionih i dobrovoljnih penzionih fondova. Naša želja je bila da na vreme uđemo u te poslove polazeći od stava da je u poslu važno biti prvi, biti lider. Kamatne stope polako padaju i banke će sve više tražiti mogućnosti za zaradu i u nekim drugim poslovima koje do sada nisu radile na ovom tržištu. Investicioni fondovi su jedan o takvih poslova. U krajnjoj liniji, oni su alternativa štednji, pa je bitno da imate proizvod za klijente koji imaju veći „apetit“ za rizikom. Popularno rečeno, važno je da klijentima ponudimo „one stop shop“. Oni klijenti koji su skloniji riziku ulagaće u investicione fondove a drugi u štednju i penzijski fond. To je za nas još jedan izvor „nerizičnih“ prihoda.

Novi zakonski okvir

Objašnjavajući zašto kod nas još nema javnih ponuda kao načina prikupljanja potrebnog kapitala, Zoran Petrović podseća da je proces privatizacije na izmaku i da je ono što je bilo dobro već privatizovano.
– U tim firmama su uglavnom vlasnici pojedinci, ili strane kompanije koje nisu zainteresovane da otvore svoja vrata za nove akcionare, tako što će potreban novac za realizaciju svojih projekata naći na finansijskom tržištu. Mnogi još mogu da računaju na zaduženje kod banaka, ali kada budu došli do limita, počeće, verovatno, da razmišljaju o alternativnim vidovima zaduživanja. Mislim da imamo dobre kandidate za IPO, koji imaju kvalitetne proizvode, distribuciju, tržište, dobre menadžere, dobru profitabilnost, razvojne planove i koji su sazreli da idu na tržište kapitala. Možda bismo mogli da vidimo neke manje pomake i u tom pravcu u naredne dve do tri godine. Nažalost, zakonski okvir je tu smetnja.
– Radili smo na projektu javne ponude kod Tigra, i videli smo da je puno problema baš sa regulativom koja ne poznaje spajanje javne ponude i prodaje državnog paketa u jedan prospekt. Tu treba menjati niz odredaba u Zakonu o HOV i Zakonu o privrednim društvima, kojima je, na primer, tačno propisan način utvrđivanja cene emisije umesto da emitent u procesu „book bilding-a“ odredi cenu. Time zakon obesmišljava svaki takav proces i udaljava nas od sveta. Pogledajmo kako je to uspešno funkcionisalo i funkcioniše na primeru INE i hrvatskog Telekoma, da ne idemo dalje – tvrdi Petrović.

S obzirom na to ko su osnivači društava za upravljanje fondovima, stiče se utisak da su strani investitori mnogo više od domaćih uvereni da ovo tržište ima velike perspektive.

– To je rezultat znanja i iskustva. Većina stranih investitora dobro zna ne samo šta je potrebno uraditi, već i kako. Oni umeju dobro da procene tržište i nije čudo da ulaze u Srbiju ne samo sa svojim „know-how“ u oblasti finansijske industrije već i sa bogatim iskustvom sa svojih tržišta.

Opširnije u štampanom izdanju