Новинар Захарије Трнавчевић пуних шест деценија истражује и упозорава на проблеме домаће пољопривреде

Мало је новинара на нашим просторима чије име је постало синоним за област којом се доследно баве целог свог радног века и који је познају исто колико и стручњаци чија је професија само та област. Понекад, у појединим случајевима, чак и више. Захарије Трнавчевић, човек маркантног лика, већ пуних шест деценија не одустаје од села и сељака, њива и приноса, сушних и родних година, од пољопривреде и њених мена, као истински заљубљеник и познавалац.

У свет новинарства ушао је 1946. године, а занат пекао у “Задрузи“, гласилу Задружног савеза Србије. Стицајем околности, сасвим случајно, почетком децембра 1964. обрео се на Телевизији Београд, где је све до одласка у пензију, 1987. радио у програму за пољопривреднике.

Где „расте храна“

Многобројни гледаоци памте његове прилоге који су најмање били из студија. Увек је био на лицу места, тамо где “расте храна“, раме уз раме са ратарима, сточарима, воћарима, невољама и радостима српског сељака. Серијал “Знање – имање“ био је једна од култних емисија Телевизије Београд. Истој проблематици, већ десет година, посвећује и емисију “Знање на поклон“ која је саставни део програмске шеме Телевизије Б 92.
Мада се подједнако добро сналазио у оба медија, наглашава како постоји огромна разлика између тзв. писаног новинарства и оног праћеног оком телевизијске камере.
– У својим телевизијским прилозима трудим се да поруке уобличим у логичан низ слика, да гледаоци виде живе људе, оно што они раде и производе. То није пуко обавештавање, већ информисање које ће пружити савет, поуку – каже Трнавчевић за Економетар.

Принцип колхоза

Каже да му је мисија била и да нашим сељацима пренесе знање какво су имали они у западној Европи. Због традиционалне сумње коју је наш човек имао према свему што је долазило са “оне стране“, многи домаћи сељаци нису успевали да макну ни корак. Они други, поверљивији, постајали су рекордери. Агротехника је доносила и приносе и приходе, а знање успешно имање.
– Као и целокупна домаћа привреда и пољопривреда је четрдесетих, педесетих и шездесетих година прошлог века била под снажним утицајем политике. Резултати су били никакви, поне-када и с негативним предзнаком – подсећа Трнавчевић. – Било је то време гашења земљорадничких задруга, контроле “одозго“, увођења колхозних принципа и различитих модела удруженог рада. Таква наметнута политика подразумевала је контролисане токове “социјалистичког преображаја села и пољопривреде“, далеко од закона тржишта, понуде и потражње, као и примене нове агротехнике.