Четири брата Рајковић, сви факултетски образовани, решила да заједничким снагама обнове два винска подрума и производњом врхунских вина поврате сјај породичној традицији и српском виноградарству

Познато је да Србија има идеалне услове и сјајна виногорја: фрушкогорско, смедеревско, неготинско, жупско, опленачко, лесковачко, врањско… Али, од некадашњих 100.000 хектара под виноградима данас имамо свега петнаестак хиљада хектара. Уз то, у целој Србији има једва педесетак винара који производе висококвалитетна вина. Поређења ради, у малој Словенији их је – 2.500.

Све то су имала у виду браћа Рајковић из села Горње Злегиње код Александровца, њих четворица, сви факултетски образовани: Миодраг, звани Бели, данас чувени београдски адвокат, Драгомир је професор географије, брат од стрица Александар машински инжењер, а његов брат Милутин технолог. Професионално се не баве вином али, будући да су потекли из жупског краја, решили су да обнове породичну традицију. Адвокат Бели је и наговорио браћу да инвестирају у два подрума својих очева: Породични подрум Рајковић и Породични подрум браће Рајковић. Овај винар по пореклу и вокацији, не скрива задовољство док прича о својој породици:

– Још 1834. деда мог чукундеде Живадин плаћао је порез на вино и та традиција никада није прекинута. Деда нам је освајао награде за вино пре Другог светског рата, па онда и отац, пољопривредни инжењер. Када је умро 2001. године, све је пало на браћу и мене. У то време вино баш није било нарочито популарно, више се улагало у пиво. Међутим, наш мотив није толико био бизнис и профит, колико повратак славе једној од најстаријих винарских породица у Србији и уопште српском виноградарству и винарству. Некада смо имали пет хектара под виноградом, сада два и по, али се нећемо зауставити пре него што достигнемо 10-12 хектара.

Чисто, строго селекционисано грожђе и стручна прерада – то је императив браће Рајковић која производе искључиво сортна вина за праве познаваоце и сладокусце. Браћа Александар, Милутин и њихов отац Будимир праве и бело и црно вино, док су се Бели и Драгомир определили само за црно.

– Овде имамо око четири вагона белог и црног вина: ризлинга, прокупца, семијона и совињона – каже Александар. – Планирамо да појачамо производњу прокупца и вратимо његов сјај на српску винску сцену. То је захвална сорта која може да пос-лужи као купажа свим црним винима. Управо излазимо на тржиште Београда са једним новим вином – прокупцем барик.

Други подрум годишње прими око 70.000 литара вина, између 50 и 100.000 боца које тамо одлеже две-три године. Од четири врсте вина најважнији је „принц“ који доноси злато са сваког сајма на коме се појави. Прави се од рскавца, аутохтоне сорте грожђа са финијим и мекшим танинима који одликују и црни бургундац, пино ноар „дину“. Од њих се веома разликује „опијум“ који ће ускоро да се појави на тржишту.