Био једном један краљ који је силно желео да побољша економско стање свог народа.
Данијел Цвијетићанин
Позвао је због тога представнике трговаца, занатлија и земљорадника (вероватно и других привредника) и питао како може да им помогне. Они су му одговорили на француском (у том краљевству сви су говорили француски): “Laissez faire, laissez aller, laissez passer”, што би у најслободнијем преводу могло да значи: “Пустите нас да радимо, пустите нека све иде својим током.” На пристојан начин (а како би се другачије могло разговарати са краљем?) они су му поручили: “Даље руке од привреде!”
Приметићете да нису тражили царинску заштиту, нису захтевали 10 лујдора по сваком засејаном хектару, као ни 1.000 лујдора по сваком новозапосленом шегрту, нису молили за субвенције или стимулације. Нису чак тражили (а могли су!) да им краљ прокрчи путеве, или да изгради јавне проходе и купатила. Тражили су да их остави на миру. Да их пусти да раде. И да обезбеди да судије суде по закону, а не по краљевом расположењу (додали су да би било добро да се тог правила придржавају и тужиоци и пандури).
Можда мислите да су били сасвим блесави!? Могли су да траже шта год хоће, а вероватно је да би се бар део њихових захтева испунио (нпр. захтев о жичарама, да је у то време било жичара). Мени се чини да су ипак били много мудрији него што на први поглед изгледа. Знали су да се краљевска благајна пуни искључиво њиховим новцем и да све што се из ње исплати, од истих тих поданика мора претходно да се одузме! Осим тога, знали су да у тој прерасподели (тамо-амо) бројни краљеви рођаци, удворице и улизице морају да се “намире”. А и самом добром краљу може да се, изненада, отвори апетит!
Најзад, да ли је паметно већи део сопственог новца дати било коме да га прерасподељује на “најбољи могући начин”? И да ли ико зна тај “најбољи начин” (чак и ако му је стручност испред политике)? Када се прикупља и расподељује туђ новац, критеријуми су веома необични и растегљиви, а трансакциони трошкови (који обухватају и подмићивање) умеју да буду високи.
То нипошто не значи да су, у тоj земљи (и у то доба), грађани били паметнији од данашњих бирача у Србији, који воле да од својих лидера чују све врсте обећања о “економској подршци”. Али, извесно је да су тамо, у то давно време, много више умели да цене економску слободу, а захваљујући (изгледа) баш томе, до данас су далеко догурали.
У мучној послеизборној економској тишини у Србији још увек одјекују бучна обећања о великим државним расходима у наредним периодима. Многи се плаше да та обећања неће бити испуњена. Мене, међутим, далеко више плаши могућност да политичари испуне већи део својих обећања. Да наставе са прерасподелом више од половине друштвеног производа по сопственим “критеријумима” и тако знатно отежају слободну иницијативу предузетника, инвеститора, финансијера и радника. Да узму, по ко зна који пут, судбину инвестиција у своје руке, пошто они то “најбоље знају”. Да проћердају приходе приватизације и на тај начин приморају Србију да још једном “поједе” своју економску будућност.
