Грнчарска радионица “Тера” Маје и Јована Ранчића успешно израђује аутентично глинено посуђе какво се од памтивека користило у српском народу, али и оригиналне употребне предмете

За Сарајевску улицу у Београду све би могло да се каже осим да је – лепа. У најстрожем центру града, а некако скрајнута низбрдо, ова улица највише личи на последњи урбани бедем према десној обали Саве. Некада стециште варошких занатлија чију част данас брани „последњи Мохиканац“, вуновлачар, Сарајевска улица је загушена саобраћајем. Њоме тутње и камиони и аутобуси али и они који би пречицом до Теразија. Фасаде су оронуле, хаустори запуштени, као сироче за које сви знају да постоји али нико о њему не брине. Сарајевска је и поред разних естетских фалинки, ипак, чаробна улица.

Ко се једанпут “прими” на њену шароликост, схватиће да је јединствени “шопинг центар” који пружа неслућену понуду. У савршеном складу и добросуседским односима, у Сарајевској је радња у којој се пазаре маскирне униформе, лисице и пендреци, поред оне са пластичним штипаљкама, салон луксузног стилског намештаја уз пекару с корама за гибаницу и чварак-погачицама. У Сарајевској можете наћи резервни део за водокотлић из 1935. године, цвеће, акумулаторе, рамове за слике, мреже за одмор у башти, врхунску белу технику, али и домаћа јаја која сељаци продају на картонским кутијама.

Моћне руке

У таквој, увек ужурбаној, Сарајевској улици место је нашла и једна сасвим необична радња изнад чијег улаза, на дрвеној дасци, једноставно пише: Грнчарија Ранчић. Није упадљива, тако да лако можете да је мимоиђете, али ко закорачи у несвакидашње царство маштовитих земљаних предмета, тешко ће му одолети.

Три добре виле

Од свега што су до сада урадили ничега не би било да се у најтежим тренуцима искушења и немаштине Ранчићима нису нашле три значајне особе. Мајин брат Бобан, падобранац “на раду” у САД, који им је и материјално и духовно помагао да истрају, и Јованови родитељи који су им из Пирота допремали једино што су имали – домаћу храну. Њима, вели Маја Ранчић, дугују бескрајну захвалност и вечито поштовање за доброту и разумевање.

У радњи се ваља пажљиво кретати, јер сваки неопрезан покрет може да донесе штету. Барем је такав осећај оних који зађу у невелики простор, а желели би да виде, додирну, ”кврцну” предмете од теракоте, сваки другачији и с наменом. Власници Грнчарије Ранчић су Маја и Јован, она инжењер рударства, он ДИФ-овац, који су, сасвим случајно, своје професионалне путеве усмерили ка глиненим рукотворинама, а оне постале једино и срећно изабрано занимање.

Маја Ранчић је одавно осетила да јој је “центар моћи у рукама“. Као студенткиња је шила несесере од шарених тканина, а за своје кактусе никада није могла да пронађе довољно лепе саксије. Тако се, уз помоћ комшинице вајарке, латила глине и почела да обликује занимљиве форме. Када се разрадила машта, онда је то постала свакодневна преокупација којом је опчинила и свог животног сапутника.

Природни материјали

Јован се определио за украсне предмете од природних материјала попут камена и дрвета, Маја за чисту теракоту и то првенствено форме из руке, док израду серија на точку препуштају мајстору.

– Ту, такозвану декоративу и многобројне употребне предмете никада не радим када сам мрзовољна, мада се то не дешава често. Желели смо да радимо оно што волимо и да кроз те предмете преносимо позитивну енергију – каже Маја Ранчић. – Било је јако тешких тренутака и немаштине, многих искушења и сумњи, али смо упорношћу савладали препреке и то се исплатило, не само материјално, већ и кроз чињеницу да смо у обликовању глине пронашли неизмерну срећу и задовољство.

Велики посао почиње допремањем земље из Кикинде, Младеновца, Пирота. Локације са којих се набавља глина се мењају, јер се временом мења и састав основне сировине. Земља се потапа у воду, обрађује ваљцима, меље, меси… То је најтежи део операције јер подразумева физички напор и није креативан, али мора да се одради. Тек тада се пушта машти на вољу.

Корисне грешке

– Лепота стварања је у томе што никада не знамо коначни изглед замишљеног предмета. Ако се негде и погреши, ништа страшно. Од глине увек нешто мора да испадне – објашњава Маја. – Зато нерадо примамо поруџбине за предмете из руке, јер земља просто вуче на своју страну.

Од традиционалног посуђа какво се од давнина користило у нашем народу у грнчарији Ранчић могу се наћи бардаци (кондири) за ракију и вино, тестије за хладну воду, лонци за кување купуса и пасуља као и других народних јела која у њима добијају посебан укус, ту су и глинене посуде за мед, грне (лонци различитих величина посебних намена) за кисељење млека, разне чинијице, ћупови, ђувечи…

Маја Ранчић више воли неглазиране посуде у природној боји теракоте, али муштерије траже и оне са глазуром које уметница и осликава, резбари, украшава по личном нахођењу, али увек на начин знан из старина.

Креативне полице

Други део понуде грнчарске радионице “Тера” су украсни, али употребни предмети који тек допуштају полет маште. На полицама радње плове галије, светле цокуле и цилиндри, висе саксије, шепури се огроман петао, гуркају се касице-прасице, а средином простора доминира стабло коме је Јован Ранчић помогао да сачува готово аутентичан облик затечен у некој густој шуми.

Ранчићи никада нису имали каталог својих рукотворина из једноставног разлога што је свака јединствена и зато што често мењају форме. Оно што направе сада, тешко ће поновити следеће године. Маја за себе каже да није скромна особа, па тако није скромна ни њена жеља да отворе још две радње, у Београду и Мостару и свака би требало да буде другачија. Избор Мостара објашњава лепотом тог града и могућношћу да добије простор у центру, што је у Београду „мислена именица“. Нико од званичника задужених за промоцију национално аутентичних предмета није чак ни заинтересован за понуду грнчарије Ранчић. Вредност и лепоту препознали су, међутим, житељи Злакуса, златиборског села познатог по грнчарији, који Мајине и Јованове рукотворине, без икакве сујете, продају туристима, барабар уз своје.

– Упркос свему, ми не сумњамо у себе и оно што стварамо у својој радионици. Упорни смо у жељи да људима пружимо нешто наше, лепо, корисно, несвакидашње, а знамо да смо на добром путу увек када неко радњу напусти осмехнут и задовољан, макар само погледао шта смо донели из наше радионице у Вишњичкој бањи – каже Маја Ранчић. – Чак и да није тако, ништа не бих могла да променим из једноставног разлога што је глина мој живот.

Слободанка Андрић