Задруга “Уникат” улази у трећу годину постојања, а основало ју је 11 жена које су удружиле само сто америчких долара за оснивачки капитал овог специфичног предузећа

Неке од њих не би могле себи да приуште ни кафу у “Хајату”, а о путу до Чикага да и не говоримо. А, ипак, оно што стварају промовисано је управо у том елитном хотелу, затим у једном до највећих америчких градова, али и у згради Бановине у Новом Саду. Ручни радови настали у оквиру Етномреже, чије чланице су, између осталих, удружења жена из Бачке Тополе и Кикинде, прокрчили су пут до једног броја ексклузивних купаца. Међутим, како напомињу у овим организацијама, то није довољно.

Милка Гавранчић је председница задруге “Уникат” из Кикинде, која је прва и једина задруга у Војводини заснована на женском ручном раду.

– Нама је било најтеже. За сваки проблем смо први, и најчешће сами, морали да тражимо решења – каже Гавранчићева, после искуства које је показало да ни министарства, којима су се обраћали, ни надлежне инспекције, нису биле сигурне која законска решења важе за њих.

Ткају – динаре

Задруга “Уникат” улази у трећу годину постојања, а основало ју је 11 жена које су удружиле само сто америчких долара за оснивачки капитал овог специфичног предузећа. Задруга је, у ствари, профитабилна “млађа сестра” удружења “Уникат” које и даље постоји и окупља тридесетак жена које у ручном раду виде само хоби, а повремене продајне изложбе као довољну надокнаду за креативни напор. С друге стране, жене које су пришле оснивању задруге, настоје да од ручног рада направе исплативу делатност. Наша саговорница, Милка Гавранчић, објашњава да је истовремено постојао и притисак донатора, АДФ-а који им је обезбедио машине за шивење, разбоје и материјале да овај поклон буде заведен као део капитала правног лица. У то време Милка Гавранчић, која је 21 годину радила у кикиндској “Ливници”, остала је без посла, а како је читав живот везла, ткала или савладавала само реткима познату уметност „нецовања“, у ангажовању, прво око удружења а потом задруге “Уникат”, испунила је и своју животну жељу.

– Задовољна сам јер волим ову врсту рада. И око задруге има много посла, па сам ангажована цео дан, од осам ујутру до осам увече. Међутим, ако се посматра само зарада, она је још увек мала – каже Гавранчићева.

Практично и корисно

– Морале смо да будемо рационалне и да одаберемо једноставне, а ефектне мустре, јер основни циљ је да жене зараде – каже Ета Ковач.
Она објашњава да су у малој средини каква је Бачка Топола морале да осмисле израду пре свега корисних предмета, а потреба за практичним им рађа нове идеје. Зато сада скупљају комушину – љуску од кукуруза – од које ће правити украсе за јелке. Практичност је и овде императив јер је појединим њиховим чланицама зарада од ових рукотворина – једини приход.

Ипак, идеја допунске зараде али и задовољство да се оно што су руком створиле допада и другима, окупила је жене најразличитијег профила. У задрузи све чланице имају најмање средњу школу, имају од 20 до преко 60 година, и различитог су професионалног статуса: од активних, запослених жена и мајки, до пензионерки или домаћица. Свима њима ангажовање у “Уникату” је додатна зарада. Од њихових рукотворина највише се траже крпаре, а потом руком ткани или плетени шалови, троугласте мараме, пончо или везене блузе. Међутим, свака везиља зна да се ручни рад не може радити само због зараде, да ситни бодови иглом или уплитање бескрајних нити вуне, тражи, пре свега, огромно стрпљење и љубав.

– Ово је ручни рад и тако би требало да буде цењен. Али, није лако продати ову робу – каже Милка Гавранчић па објашњава да највише раде оно што се највише и тражи.

Величанство – купац

Основни проблем је како доћи до купца. Овај проблем на време су уочили и у другом сличном удружењу – Клубу жена “Хера” у Бачкој Тополи. Клуб жена почео је рад у широком захвату настојећи да пре свега економски еманципује и образује жене за различите делатности. За име су одабрали богињу кућне ватре, стављајући жену у центар домаћинства, способну да и сама привређује. Ета Ковач је председница клуба, жена са изразитим смислом за практично. У томе има и велику помоћ сина Атиле који је члан Центра за ресурсе за рурални развој и задужен за писање пројеката али и дефинисање стратегије овог клуба.

И у Бачкој Тополи почетак удруживања личи на “кикиндски модел”, од АДФ-а су добили средства и прибор за рад. Чак су их у оквиру Етномреже и упознали са модном креаторком Јеленом Николић по чијим нацртима су извезли мушке кошуље и женску летњу гардеробу која је приказана у “Хајату”, али је онда настао проблем како, где и коме даље продавати ову робу.

Сјај „Хајата“

Ета и Атила се присећају како је ревија у “Хајату” имала снажан подстицај за двадесетак чланица друштва. Везене мушке и женске кошуље, хаљине, тунике, бермуде за мушкарце имали су сјајну прођу код купаца, и везиље су зарадиле добру плату. Било је случајева да су се појединим посетиоцима изложбе експонати толико допали да су по њиховим мерама шили и везли нове кошуље. Међутим, када је спласла еуфорија после ревије, жене из Бачке Тополе поново су се нашле пред основним питањем сваке производње – како доћи до купца?

Ета Ковач каже да су били свесни овог проблема па су се определили за једноставне и јефтине облике, попут израде врећа за бакалук, а сложени традиционални вез пун живих боја, који је назив добио по мађарском граду Калочи, остављен је по страни. Сувише је захтеван и мукотрпан, а мало је оних који су вољни да за њега плате реалну цену.

Заједно са сином Атилом, Ета Ковач и жене из клуба настоје да разраде мрежу потенцијалних купаца, понудиле су услужно шивење, вез, плетење. Свесне су и својих недостатака – иако вредне, ове жене ипак могу да израде тек мале серије, а континуитет у испоруци такође им је проблем.

Необични „маратонци“

Оно што је још заједничко женским задругама из Бачке Тополе и Кикинде јесте да се обе налазе на крају насеља. Да би неко од суграђана купио нешто од њих, баш са том намером мора да се упути на крај града. Кикинђанке су добиле обећања општине да ће им обезбедити у центру града једну просторију за продајну изложбу, али је то још увек само обећање. Жене у Бачкој Тополи од општине чак ни обећање нису добиле. Тренутно се уздају у напоре АДФ-а да им у Београду или Новом Саду, у склопу Етномреже, обезбеди продајни простор. Надају се да би на том већем тржишту лакше могле да продају своје рукотворине.

– Ручни рад ће сигурно, једнога дана, наћи место које му припада. Ми смо као маратонци. Важно је да издржимо и бићемо победници – каже Милка Гавранчић.

Катарина Ивановић