Економска филозофија коју последњих година примењују владе у Србији могла би се, укратко, описати препоруком: „Задужи се, продај – потроши!“ Ако негде запне са продајом домаћег капитала (која се некад назива „приватизацијом“, а некад „приливом страних директних инвестиција“) држава, становништво и привреда се задужују. Ако не иде глатко са задуживањем, то је сигуран знак да треба нешто продати – ето „свежих“ прихода! И докле тако? Све док има шта да се прода и док у иностранству имају жељу да нам дају кредите.

Данијел Цвијетићанин

Ова економска филозофија дала је одговарајуће резултате: високе девизне резерве и висок, а стабилан, курс динара (у односу на конвертибилне валуте), релативно висок ниво јавне и индивидуалне потрошње (у односу на БДП) и застрашујући дефицит у размени са иностранством. Уочљива је и висока стопа незапослености, пад конкурентности на међународном тржишту и забрињавајуће ниске инвестиције у инфраструктуру (путеви, пруге, гасоводи, нафтоводи). Необично је што су период стабилизације, упркос рестриктивној монетарној политици, пратиле високе стопе инфлације, далеко више него у суседним земљама.

На предизборним митинзима политички лидери се заклињу својим бирачима да ће се још више задужити и да ће још већи број предузећа продати, ако будемо имали среће да изаберемо „прави“ пут. Зато су предстојећи избори, за њих – „одлучујући“. У наредне четири године (у мандату новоформиране владе) треба да буду продата највећа предузећа – најмаснији залогаји: ЕПС, НИС, Телеком, Јат, итд, да не помињемо пољопривредно и грађевинско земљиште, војну имовину, шуме, воде и сл. Има дакле још штошта да се прода, а има и основа да се из иностранства добију кредити. За сада.

А шта тек рећи о предприступним фондовима, тим толико очекиваним и хваљеним европским „парама за џабе“, које се неодољиво „смеше“ нашим политичким вођама и које су им скоро надохват руке (дабоме, ако ми не погрешимо на изборима)?

Опширније у штампаном издању