Рачуница показује да држање мање од 20 кошница није рентабилно, 20 кошница је на ивици рентабилитета, а све изнад тога представља побољшање кућног буџета

У Србији постоји близу 10.000 пчелара. То је као један омањи град око чијег сваког становника зује пчеле из бар 40 кошница, а сваке године из сваке од тих кошница засладе се са најмање 20 килограма меда. Ово је основна лична карта чланова Савеза пчелара Србије чији је председник инжењер Живослав Стојановић.

С обзиром на број пчелара у Србији, могло би се закључити да је реч о исплативом хобију и привредној грани која се може обављати уз основно занимање. Живослав Стојановић каже да је то било тачно све до данас. Током последње три деценије пчеларство се и по броју пчелара и по медоносним приносима увећавало. Уосталом, у несрећним годинама санкција, ратног окружења и инфлације, пчеларење је било извор егзистенције за многе породице, јер је обезбеђивало и посао и приход. С друге стране, необрађене парцеле, готово непостојање вештачког прихрањивања на њивама, учинили су Србију здравом испашом за пчеле. Стојановић подсећа да је чак и 1993. године килограм меда стајао пет немачких марака, готово исто као и данас. Е, то је већ један од проблема пчелара у Србији.

Слаба потрошња

Тегла килограма меда, зависно од врсте, данас се продаје за 200 до 300 динара. Велепродајна цена је још “трагичнија” – од 100 до 130 динара, при чему ова виша цена подразумева рок исплате од 90 до 120 дана. Привредна комора Србије процењује да се у земљи производи око четири хиљаде тона меда. Стојановић сматра да је уз кућну продају, а и на основу чињенице да је по пашњацима и падинама Србије распоређено око 400.000 кошница, укупна бројка виша и да се може говорити о производњи од шест хиљада тона меда.

Али, онда ту настаје проблем. Коме га продати? Просечан грађанин Србије мед узима само “под температуром”, те смо у дну европске лествице са потрошњом од 300 до 400 грама по глави. Искуство председника Савеза пчелара Србије каже да су откупљивачи меда углавном велетрговине које не стижу да одговоре на силне понуде. Не само због тесног домаћег тржишта, већ и због нове законске регулативе, Стојановић каже да ће пчеларство Србије морати постепено да се мења.

Органско пчеларење

Последњих година посебно интересовање је за мед из органске производње. Међутим, Живослав Стојановић каже да је веома тешко одржати такву производњу, а награда је несразмерна у односу на уложени труд, пошто је такав мед свега 20 одсто скупљи. Он подразумева да су се пчеле напасале на пољима која нису третирана хемијским препаратима, те да у одржавању здравља пчела такође није коришћена хемија. Ретки су пчелари који се усуђују да крену у органско пчеларење, и углавном је реч о заљубљеницима који не брину о добити, па се тако догађало да им готово све пчеле страдају од болести.
Стојановић каже да ипак то не значи да пчелари користе недозвољене препарате. У последње време у употреби су природни лекови попут екстракта мајчине душице, органских киселина као млечне или мравље које не остављају резидуе у меду. Само такав мед, уосталом, може да прође обавезну здравствену контролу.

Мед слађи, шећер скупљи

У домаћинствима Србије уврежено је схватање да се мед купује искључиво од познатог и провереног медара у страху од тога да несавесни произвођач мед не заслади шећером. – Уколико је то некада и била пракса, тврдим да је она данас готово искорењена. Делом и због савести наших чланова и њихове сталне едукације.
Интересантно је да наши купци зазиру од кристализованог меда “уверени” да је он обогаћен шећером. Скандинавски народи, али и други народи Европе, купују искључиво кристализовани мед јер једино природни мед је способан да ствара кристале. А, и практичније је јер се не прелива ни из тегле ни са парчета хлеба. Иначе, нова технологија у свету недавно је лансирала медну пасту – мед има густину и мазивост паштете, а није изгубио ништа од свог високог квалитета. Стојановић каже да је тајна у томе да мед почиње да се меша великом брзином и, наравно дрвеном кашиком, у тренутку када почне да ствара прве кристале. Када се они “разбију” створи се хомогена маса која се више не згушњава, а витамини, ензими и минерали остају “неоштећени”.

– Свега десет одсто пчелара, односно њих хиљаду, живи искључиво од пчеларења, и то им је основни посао. Исто толико је оних који пчеларе само из задовољства, правећи мед за најближу породицу и не тражећи у послу материјалну добит. Сви остали су “полутани”, што значи да имају неки основни посао, али и додатну зараду од пчеларства. Мислим да ће и пчеларство морати да уђе у својеврсну транзицију, у корист оних који ће свој целокупни напор, труд и новац да уложе у пчеларење. Наиме, нова законска регулатива тражи пописивање кошница, другачију евиденцију, регистровање предузећа, дакле измењене услове рада – каже Стојановић.

Пчеларство заиста може да буде уносан посао, уколико му се појединац посвети, без обзира на малу проходност на нашем тржишту. Наиме, квалитет нашег меда није споран. Уосталом, уведена је и обавеза да се сваке године ради здравствена исправност пчела и анализа меда (која додуше кошта и до 7.000 динара, зависно од врсте меда) а без које он не може да се понуди на откуп, и мед би лако могао да се пласира на страном тржишту. Међутим, оно што се прелива преко рубова домаће потрошње, није довољно за озбиљан и континуиран извоз.

Породични посао

Зато Србији, ипак, недостају пчелари који ће врцање меда и бригу о кошницама прихватити као своју егзистенцију. Живослав Стојановић радо се подсећа на једну од првих књига о пчеларству аутора Бранка Рељића – “Пчеларство и економика пчеларења”.

– Од тада је прошло много година, али из искуства знам да се односи постављени у овом раду нису променили. Дакле, рачуница каже да држање мање од 20 кошница није рентабилно, 20 кошница је на ивици рентабилитета, а све изнад тога представља побољшање кућног буџета. Ко се одлучи да има преко сто кошница може рачунати на добит и да се препусти овом послу као професионалац – каже Стојановић.

У Србији данас неколико пчелара има више од хиљаду, односно и по неколико хиљада кошница, али ово је један од ретких бизниса који, без обзира на оволико процентуално повећање “обима производње”, ипак не тражи запошљавање додатне радне снаге, осим повременог ангажовања сезонаца. Пчеларење је, ипак, у основи породични посао.

Музеј пчеларства

Иако миленијумима позната човекова активност, модерно пчеларство у Србији је релативно млада дисциплина и везује се за професора Јована Живановића, предавача са Карловачке богословије и 1865. годину када је на његов предлог пчеларство уведено као предмет на Богословији. То се сматра зачетком српског рационалног пчеларства, а свештеници су били први обучени пчелари који су држали кошнице и који су могли овом послу да подучавају парохијане. Користи за цркву су биле вишеструке – мед се користио у исхрани, посебно у време поста, а восак за свеће. Професор Живановић данас би сигурно био задовољан својим настављачима – са оних 10.000 пчелара Србије, али и својим директним потомцима који су у центру Сремских Карловаца отворили Музеј пчеларства чувајући успомену на познатог претка.

За његово започињање, на граници рентабилитета, груба рачуница каже да је потребно око 1.500 евра и знање које је једина гаранција да ће се уложени новац и увећати. Са 20 кошница већ прве године могуће је вратити уложено, а све након тога је добит и ширење посла.

Ризница здравља

Међутим, Стојановић скреће пажњу на још једну чињеницу – да су наши пчелари, али и грађани, прилично конзервативни и да знају само за мед. Кошница и пчеле су ризнице здравља које своје драгоцености човеку пружају у виду зрна полена, матичне млечи, прополиса и воска, што су све производи који се могу наћи на тржишту.

Велики број пчелара у Србији није произвео само значајне количине меда већ је “створио” и нове занатлије. Стојановић издваја Крагујевац, град у којем су мајстори различитих профила од металостругара до пластичара, остајући без посла у шумадијским фабрикама, почели да производе опрему за пчеларе. Они који су пре тога пчеларили, готово да су занемарили кошнице и преоријентисали се на прављење опреме за своје бивше колеге.

Катарина Ивановић