Милица Баиновић се након студија вратила у Крепољин где је основала предузеће „Vunena hand made“. Џемпере, кардигане, прслуке, капе продаје широм света, а услужно плетење ради и за једну немачку фирму. Захваљујући њој, у рударском крају где посла за жене готово да нема, 12 плетиља остварује приходе од тог старог заната
Милица Баиновић
Двадесетосмогодишња Милица Баиновић, модна дизајнерка, доказ је да данас за предузетништво границе не постоје, те да је могуће из једног малог места источне Србије, недалеко од Хомољских планина, радити са целим светом и пласирати производе на свим меридијанима. Уједињујући традицију и моду, у њеном малом предузећу „Вунена“ настају разни производи, џемпери, кардигани, прслуци, капе… и то искључиво ручним плетењем. Захваљујући својим идејама и креативности освојила је већ неколико награда, другу годину заредом сарађује на пословима израде џемпера за једну немачку компанију, а за септембар ове године спремила је и своју прву велику колекцију.
– Где постоји воља постоји и пут – крилатица је којом се руководи Милица.
Уживам радећи на селу
Многи се чудом чуде како је после живота у Салцбургу, у који се са родитељима доселила када је имала свега годину дана, и после студирања модног дизајна у Милану, могла да се врати у Крепољин, насеље са тек око 1.500 становника.
– Мој живот на селу изгледа дивно! Имам много обавеза и није ми досадно. Истина, нема биоскопа и позоришта, али када се ужелим, седнем у кола и одем у Београд. Заправо, ја бих рекла да је овакав живот луксуз. Устајем између шест и пола седам, вежбам, сама печем свој хроно хлеб, имам органску башту коју одржава мој дека у чијој кући живим, а радим посао који волим и који ме испуњава. Окружена сам природом и када сам преморена, из канцеларије одлазим у своје двориште где могу да наставим да радим, али у потпуно другачијем и пријатнијем окружењу. Другарице из Београда су се прво питале како могу да живим у малом месту, а сада и саме разумеју предности мог начина живота – говори Милица о свим предностима живота и рада на селу.
Иначе, у пределу Хомољских планина некада је било много узгајивача оваца, па је сасвим природно што је у том крају било развијено плетење и ткање. Тамошње плетиље су стварале препознатљиву одећу, ћилиме, торбе са фолклорним и цветним мотивима који се и данас нађу на Миличиним моделима. Јер и њена инспирација долази из природе, окружења и свакодневног живота. У сваком моделу жели да споји традицију и савремене трендове.
Као што је креирање нових модела за њу изазов, исто је и са предузетништвом. А све је, како каже, у складу са њеним карактером.
– Јесам тимски играч али волим и да креирам и надгледам рад, да организујем и осмишљавам. То може да буде и мана и предност. За сада ми такав карактер помаже у послу – каже она.
Милица тренутно не види да је то што ради у малом месту велика препрека за развој посла јер је данас „све могуће завршити уз помоћ интернета“.
Опширније у штампаном издању
У овом броју још и …
- РAСT ПOСЛOВAЊA НЛБ БAНКE БEOГРAД: Oдoбрeнo вишe oд 60 милиoнa eврa крeдитa
- ПРЕМА ОДЛУЦИ НБС, ИНСТАНТ ПЛАЋАЊЕ У СРБИЈИ ПОЧИЊЕ 22. ОКТОБРА: Уместо картице – мобилни све плаћа
- СРЕДСТВИМА ИЗ ПРЕТПРИСТУПНИХ ФОНДОВА ЕУ РАЗВИЈА СЕ СОЦИЈАЛНО ПРЕДУЗЕТНИШТВО: Сента ће добити социјално предузеће
- EНTOНИ J. MEJO И НATAН НOИРA: ЊИХOВO ВРEME (4): Раст кроз иновације
- Следећи број Економетра излази 2. октобра 2018.
