Успорава се прилив инвестиција и кредита у Србију, расте цена нафте, не треба занемарити ни све веће цене хране, па су то неповољне промене које већ погађају најсиромашније слојеве друштва и пензионере

Није добро што су носиоци економских одлука, па и многи економски аналитичари, искључиво фокусирани на стање у самој Србији и оно што се ту дешава. Као да се уопште не размишља о светском окружењу, које није у најбољем стању, и вероватно ће бити успорен доток новца у нашу земљу и по основу директних улагања и кредита. Ту не мислим на кредите држави већ на оне који преко задуживања банака и предузећа у Србији одлазе у привреду и становништво. И о томе би морало да се размишља врло озбиљно јер би мањи прилив капитала додатно искомпликовао иначе тешку ситуацију у домаћој економији, са платним дефицитом од око пет милијарди долара, који чак са 16,7 одсто учествује у бруто друштвеном производу (БДП).

Оваквом поруком Вук Ђоковић, директор Центра за високе економске студије, (ЦЕВЕС) отворио је, у разговору за Економетар, тему о могућем утицају успоравања светске привреде, пада ликвидности и пораста цена хране и нафте на збивања у Србији.

Да кренемо, ипак, од успоравања у светској привреди. Где је успоравање највидљивије и како може да утиче на кретања у домаћој привреди?

– Успоравање раста у светској привреди у овој и наредној години најавили су ММФ, Европска централна банка и америчке федералне резерве. Криза је, као што је познато, започела у Америци због кредитног бума који је постојао на тржишту некретнина који очигледно није на одговарајући начин исконтролисан, па је дошло до пуцања са тешким консеквенцама по привреду. Та се криза касније пренела и на Европу и циклично се провлачи кроз цео финансијски сектор. То значи да ћемо имати мању тражњу из Европе и да се можда неће, у мери као досад, куповати неки наши производи. Ту, међутим, постоји једна повољна околност за нас, а то је да ће се примарни производи попут гвожђа, челика и обојених метала, због јаке тражње из Кине и Далеког истока, и даље добро продавати. Зато се, у том делу, успоравање у светској привреди неће много осетити код нас. Али, зато ће се осетити код прилива новца, то јест финансирања, што представља велики ризик за одржање тешко стечене макроекономске стабилности у Србији. Иако се сада то можда не види тако јасно, банке у Европи нису више у ситуацији као пре три-четири године, када је у Европи постојао вишак јефтине ликвидности, па су овдашње банке лако повлачиле кредите од њих и овде их пласирале. Пошто сада и те европске банке имају мањак ликвидности, врло пажљиво ће да мере где ће пласирати свој новац.

Два занимљива дешавања

Има ли и конкретних наговештаја за то?

– То већ почиње да се осећа. Подсетићу само на два занимљива дешавања која управо то илуструју. Сви смо били сведоци да конзорцијум који је добио концесију за изградњу аутопута Хоргош – Пожега, вредног 1,3 милијарде евра, није успео да обезбеди и у уговореном року затвори финансијску конструкцију. Имали су среће да је влада била широке руке и да им је оставила простора до краја године. Финансијска криза и недостатак доступне ликвидности погодили су и аустријски А-ТЕК, који није успео да обезбеди сав потребан новац како би заокружио финансијску конструкцију за РТБ Бор. У оба случаја помињала се Дојче банка. Треба да се запитамо зашто се то дешава. Разлог може да буде политичка ситуација у Србији после проглашења независности Косова. Са друге стране, додатни разлог је оно о чему сам управо говорио, а то је да се у банкама у Европи сада знатно оштрије процењује где ће се и у којим околностима улазити у велике послове. Зато би у Србији врло озбиљно морало да се размишља и о једном и о другом као ризицима који су пред нама.

Чекање

– Чињеница је да страни инвеститори чекају да се садашња политичка ситуација „разбистри“. А то значи да у међувремену не улажу. Ово успоравање инвестиција се не осећа одмах. Проблем је у томе што ће, по свој прилици, највећи део ове године бити изгубљен за нека значајнија улагања. Јер, и ако се избори заврше тако да добијемо реформску владу, оријентисану према Европи, то не значи да ће инвестиције кренути одмах. И у тој најбољој опцији, имајући у виду и светску финансијску кризу, значајнији прилив инвестиција ће вероватно бити слабији од онога што се предвиђало и онога што је нашој привреди потребно – оцењује Вук Ђоковић.

Какве то последице може да има?

– То може да значи да ће се број страних улагача који долазе на српско тржиште драстично смањити. Чињеница је да потенцијални инвеститори чекају да виде шта ће се даље дешавати. Споменућу само један пример. Словеначки Туш је желео да гради хипермаркет у Врању. Почеле су неке припреме, нашли су терен а кад је започела политичка криза, застали су да би видели шта ће се даље дешавати. А они нису једини.

Опширније у штампаном издању