Иако речи “власник” и “газда” имају у нашем језику слично значење, ипак свака од њих другачије одзвања у уху слушалаца. Власник може да буде само један од многих сувласника, али “газда” подразумева не само већинско учешће у својини, него и доминантан утицај на управљање свим активностима.
Данијел Цвијетићанин
Сматра се да мала и једноставна предузећа, по правилу, имају газде, у чијим су рукама и власничке и управљачке функције, док велика предузећа имају власнике. У великим предузећима управљачке и власничке функције требало би да буду, на неки начин, раздвојене.
Зна се (српске приповетке из 19. века богате су примерима) да није добро када газде малих имања (или радњи) почну да се понашају као “власници”, па престану да брину о управљачким пословима, али је мање познато да невоље могу да настану и у обрнутом случају, када власници великих компанија почну да се понашају као газде и непосредно уплићу у пословне одлуке на свим нивоима – од запошљавања кафе-куварица, до шишања траве у фабричком кругу. Народна пословица сугерише: “Вежи коња где ти газда каже, па макар црк’о и газда и коњ”. Али, када се ово правило примени у великим компанијама, најчешће може да пострада послушни коњоводац, док ће се газда некако извући, а коњ вероватно добити другог господара.
Капиталистичка ера (у свим земљама) почела је појавом “газда”. Временом, у развијенијим привредама, газде су се трансформисале у власнике, некада због тога што су пословне империја постале прегломазне за непосредно (централистичко) управљање, а чешће због тога што су раст и развој компанија захтевали брзу докапитализацију и укључивање нових сувласника. Супротно мишљењу које је код нас распрострањено, ефикасност развијеног капитализма, у условима раздвојених управљачких и власничких функција, не ослања се на непосредну управљачку бригу компетентних власника о имовини, него на функционисање тржишта капитала, које невидљивом руком (наравно, на дужи рок), усмерава инвестиције ка најефикаснијим употребама, а менаџменту компанија даје скоро непогрешиве сигнале о економској оправданости, или неоправданости, пословних активности.
У таквим условима, менаџмент је принуђен да доноси управљачке одлуке у најбољем интересу власника, а тржиште капитала непристрасно оцењује одлуке менаџера (не као у школи, оценама од 1 до 5, него растом или падом цена акција компаније). Да би оваква тржишна оцена била заиста непристрасна и ефикасна, прсти државе (и политичких партија) не би смели бити “умочени” у привредну кашу! Ово је најтежа и готово непремостива препрека за све привреде у “банана-земљама”.
Било би боље да се процес приватизације у Србији више ослонио на модел јачања ефикасног тржишта капитала. Уместо тога, приметићемо да је потрага за политички подобним газдама опсесивна идеја у менталном склопу наших партијских апаратчика. Ваљда се зато, као највећи успех приватизације у Србији, слави претварање приватне својине у државну својину (пошто је, по њиховом мишљењу, држава најбољи газда).
