Vladimir Miletić nije zaboravio svoje početke i sa zaposlenima iz fabričkog kruga svakog vikenda igra fudbal u Dobanovcima, a kad iz direktorske fotelje stigne kući, ulogu glavnokomandujućeg preuzima njegova trogodišnja kćerkica Jovana

Ko zna koliko zaposlenih sanja da se sa svojim direktorom nađe na fudbalskom terenu i da eventualno nezadovoljstvo pokaže tako što će svog šefa “napuniti” golovima. Ovakvu priliku, gotovo svakog nedeljnog popodneva, Vladimir Miletić, direktor fabrike JUB – Šimanovci, daje svojim kolegama s posla. Tih nekoliko sati u sedmici svi mogu da mu ne persiraju, da ga tapšu po ramenu i oslovljavaju sa – Vlado.

– U početku sam, u bilo kom timu da se nađem, uvek pobeđivao. Nisam neki fudbaler, prosečno igram, a lopta je stalno bila kod mene. Svi su gledali gde sam da mi je dobace – smejao se Vladimir dok je, u razgovoru za Magazin Biznis, prepričavao kako su se radnici trudili da steknu njegovu naklonost. Kasnije su se igrači oslobodili, čak toliko da je direktor počeo da sumnja da mu se na prostoru između dva gola možda svete za sve ono što im je ostao dužan prethodne sedmice. Kad je jedne nedelje, za samo nekoliko minuta lopta dva puta, umesto u mrežu, raspalila direktora po licu, Vladimir je počeo naglas da se preslišava da nisu možda zakasnile plate i kada je vreme za regres.

On i njegove kolege ne okupljaju se samo kada je fudbal u pitanju. S obzirom na to da fabrika boja JUB spada u jednu od najmlađih kompanija u zemlji i da je prosečna starost samo 34 godine, po završetku radnog vremena svih sedamdesetak zaposlenih, u stvari, su i dobri drugari. Slave, rođenja, krštenja dece i svadbe u ovoj kompaniji se kolektivno slave.

Zato Vladimir tokom subote i nedelje nikako ne može iz glave da izbaci radno okruženje. Kad opisuje svoj vikend voli da napravi poređenje sa punjačem i mobilnim telefonom. Kaže da je baš kao i toj spravi, čoveku potrebno da napuni baterije kako bi u ponedeljak mogao ponovo da se posveti poslu.

Kapacitet od 60 tona

U novom pogonu praškastih materija očekuje se godišnji kapacitet proizvodnje od oko 20.000 tona. Dosad se u starom pogonu ove fabrike, otvorenom pre dve godine, godišnje proizvodilo oko 40.000 tona boja, što pretvoreno u novac ukupno iznosi 20 miliona evra. Investicija vredna tri miliona evra, realizovana za manje od godinu dana, trebalo bi da bitno utiče na povećanje proizvodnje.

– Poslovnim planovima centrale iz Slovenije predviđeno je da ova fabrika postane centar jugoistočne Evrope. Mi smo već počeli da ostvarujemo ovu zamisao, a naši najveći kupci su pre svih, žitelji Bosne i Hercegovine, potom Rusi, Bugari, Rumuni i Makedonci… – rekao je Miletić i dodao da prilikom proizvodnje najsavremenija tehnologija omogućava eliminisanje svih štetnih materija.

U ovoj fabrici je sve, sem kapitala koji se sa najnovijom investicijom popeo na čak devet miliona evra, domaće. Iako su u početku uglavnom uvozili proizvodne sirovine, danas ih, zbog zadovoljenja standarda kvaliteta nabavljaju od domaćih proizvođača.

– Često razmišljam kakvo je uživanje za nekadašnje direktore bilo službeno putovanje. Bez laptopa i mobilnog telefona. Niko ih nije uznemiravao. Nedavno sam bio u Rumuniji na službenom putu, telefon je non-stop zvonio, radio sam deset poslova istovremeno i vratio se kući premoren. Danas se ljudi brzo troše. Zato se trudim da na poslu ne ostajem prekovremeno i da što više obaveza prebacim na saradnike od poverenja, da nikada ne dozvolim da se samo ja pitam. Takođe, i njima kažem da bi trebalo isto da se ponašaju. Odavno sam odlučio da svoju sposobnost pokazujem drugačije, a ne tako što ću raditi 24 časa dnevno – priča Vladimir.

A kad iz direktorske fotelje stigne kući, ulogu glavnokomandujućeg preuzima njegova trogodišnja kćerkica Jovana. Kada će leći da spava, gde će i da li će uopšte izaći sa suprugom Radmilom, najviše zavisi od njene odluke. Vladimir, ipak, priznaje da ne udovoljava baš svakoj njenoj želji i da trenutno, kad je u pitanju odlazak u dečje pozorište, za nju važi zabrana. Pravo strogog roditeljskog veta, Vladimir je podigao jednom kada je usred predstave Jovana poželela da prošeta do toaleta. To što se sve završilo samo na šetnji, ne bi bio toliki problem da Jovana nije tri puta imala isti prohtev. Pre nego što se zavesa spustila, Vladimir je sa kćerkom otišao kući i objasnio joj da će jedno vreme morati da zaboravi na pozorišne komade.

– Zbog toga najviše ispašta Radmila. Gotovo da više nigde ne mogu da je izvedem. Gde god da odemo vratimo se pre nego što smo isplanirali – priznaje on.

Zaposleni je uvek nezadovoljan

Pre nego što je postao direktor Vladimir je mislio da će, ako mu se jednog dana ukaže ta šansa, dati sve od sebe da svoje zaposlene učini zadovoljnim. Nije mu trebalo mnogo vremena da shvati da je tako nešto ravno nemogućoj misiji. Sada, kako kaže, daje sve od sebe da im udovolji, ali mu je jasno da sistem nikada ne može da funkcioniše onako kako je on zamislio i da nikada ne može da kaže: “E, sada je sve na svom mestu”.

– Kad uspostavim ravnotežu, uvek nešto iskoči iz nje. Moj posao je da taj deo ponovo vratim na svoje mesto.

Priznaje još i da se usisavanje u kući smatra njegovim poslom. Kaže da se hiljadu puta pokajao zato što je kupio nežnoplavi tepih na kome se vidi svaka mrvica. Objašnjava da je, pre nego što je pošao na razgovor sa novinarima, sa vrata bio vraćen da prvo završi svoj deo posla, pa tek onda ode na omiljeni splav “Mag”. U narednih nekoliko nedelja trebalo bi da završi još jedan posao koji danima odlaže – krečenje. Bez obzira na to što se u njegovoj fabrici proizvodi “jupol”, farba za snežno bele zidove, direktor vešto izbegava da zidove njom i premaže.

– Nije to ništa čudno. Pa, statistika pokazuje da uglavnom odluku o krečenju donosi žena. Muž je taj koji tu ideju treba da prihvati i da je realizuje – smeje se Vladimir.

Za razliku od svog stana u novobeogradskom Bloku 44 koji iščekuje svežu farbu, Vladimir je odavno “okrečen”. I to skromnošću. Iako je do 33. godine uspeo da stekne i porodicu i napravi karijeru, on još nije naučio šta znači hvaliti samog sebe. Ipak, ova njegova osobina jednom mu se i isplatila. Bilo je to pre pet godina kad je kao diplomirani ekonomista radio u jednoj fabrici i bio jako nezadovoljan svojim poslom.

– Poslao sam biografiju na nekoliko adresa. Uglavnom su to bile slovenačke firme, jer sam procenjivao da će one prve stići u Srbiju. Ubrzo je iz Slovenije stigao odgovor u kome se od mene tražilo da dođem na prvi Sajam građevinarstva u Beogradu i tamo potražim njihov štand. Kad smo se našli pitali su me šta želim da radim. Odgovorio sam da bih voleo da budem menadžer, a oni su kazali – “ali, nama treba direktor”. Potom su mi o tom istom direktoru pričali u trećem licu, govorili su kolika bi bila njegova plata, šta bi on zapravo trebalo da radi…. Pre nego što sam zahvalio i otišao, oni su mi rekli – “razmisli” – ispričao nam je Vladimir kako je, dok se vraćao kući, pokušavao da prevede šta je ta reč, u stvari, značila.

Da se ne zaluđuje i da se tek tako ne seda u direktorsku fotelju, razuveravala ga je supruga Radmila. Na sreću, i nju i njega demantovao je poziv iz Ljubljane. Vladimir je odgovorio pozitivno na gotovo neverovatnu ponudu i tako postao prvi čovek ove slovenačke fabrike u Srbiji.

– Moje iskustvo je samo dokaz da nije baš svaki konkurs namešten i da je ponekad potrebno uložiti minimum napora za ostvarenje nemogućeg cilja – objašnjava.

Zabrana na kućni rad

Vladimira je Jovana odavno naučila da svoj posao ne treba da donosi kući. U početku je pokušavao da ono što ne stigne u kancelariji, završi u fotelji sa laptopom u rukama. Međutim, sve je palo u vodu kada je kompjuter dohvatila Jovana i počela da se zabavlja tako što je lupala prstima po tastaturi. Pošto je tata izgrdio i sklonio od te sprave, devojčica je sela na stolicu i zamolila oca da joj doda čašu vode jer je naprasno ožednela. I kad je tata postupio po naređenju, Jovana je punu čašu prevrnula posred kompjutera i gledajući oca rekla:

– Evo ti tvoj laptop!

Od tada Vladimir posao ne donosi kući.

Pre mesec dana, kada je investitor odlučio da na početnih šest miliona evra uloži još tri miliona za izgradnju novog pogona praškastih materija, Vladimir je na svečanom otvaranju stajao rame uz rame sa predsednikom Tadićem, ministrom Bubalom i slovenačkim ambasadorom.

– Kasnije sam čuo komentare da je možda bilo neumesno to što se cela državna svita pojavila zato što je neko uložio tri miliona evra. Ljudi ne shvataju da tu uopšte nije reč o novcu. Poenta je u tome da je neko tu uložilo i rešio da ponovo investira polovinu uložene sume. To samo znači da je klima za investiranje povoljna – kazao je i dodao da se pre nekoliko godina na tom mestu nalazila gola poljana i njiva suncokreta.

U početku je firma imala četiri zaposlena i bavila se samo prodajom. Ovih dana Vladimir i njegove kolege osnivaju zavisnu fabriku u Makedoniji. Profit od ove kćerke firme, dolaziće u našu kompaniju, a Vladimir će se potruditi da novim kolegama otkrije recept za dobru prodaju farbe za krečenje. Za početak će im objasniti da proizvod nije ono što kupac nosi u kanti, već ono što se četkom nanese na zid i da se sezona prodaje boje za krečenje poklapa sa sezonom prodaje sladoleda.

Anica Nikolić

Decenija pre decenije

Radmila i Vladimir očekuju da u avgustu ponovo postanu roditelji i tako najlepše obeleže deset godina poznanstva. Međutim, prošle godine, greškom su proslavili deceniju svoje veze. Budući da je Vladimir, kao sam kaže, slab sa pamćenjem datuma, njegova supruga je zadužena za taj deo posla. Da je pogrešila i da se zabrojala shvatila je tek sutradan pošto ju je muž iznenadio i odveo je u Novi Sad na veče pesama Duška Trifunovića. I pošto je drugare častio pićem.