Srbija sada ima niz makroekonomskih neravnoteža – visoki strani dug, nisku zaposlenost, haos u javnim finansijama, pogrešnu alokaciju resursa, stagnaciju industrije, oslanjanje na usluge i zapostavljanje obrazovanja mlade generacije. Deset godina političke i privredne nebrige i potrošnje finansirane zaduživanjem i – to je to
Vladimir Gligorov
Da li je moguće da se od 2001. godine do sada u Srbiji vodi pogrešna ekonomska politika?
Sećamo se kad ste 2001. godine rekli da Srbiji treba deset godina prosečnog privrednog rasta od po deset procenata godišnje da bi dostigla nivo razvoja i standarda stanovništva kakav je postojao 1989. godine. Mislili smo da ste pesimista, a evo, decenija koja protiče dala Vam je za pravo. U čemu su napravljene greške i mogu li se ispraviti?
Ovo je jedno od pitanja koje smo uputili Vladimiru Gligorovu, saradniku Bečkog instituta za ekonomske studije, a odgovor glasi: „Strategija je bila pogrešna. Jeste, moguće je da strategija privredne politike bude pogrešna u dugom periodu vremena ukoliko ne postoji valjan sistem političke odgovornosti.“
U intervjuu za Magazin Biznis Vladimir Gligorov govori o neuralgičnim tačkama srpske ekonomije i društva, upozoravajući na težinu problema koji će se veoma teško i dugo rešavati. Upravo zbog toga, Gligorov kaže:
– Ako ljudi koji su na vlasti ili na mestima gde se odlučuje, formalno ili neformalno, ne očekuju da će snositi posledice za svoje postupke, ne može se očekivati da će oni voditi računa o tuđim, da ne kažem javnim, interesima. U Srbiji je veoma razvijen sistem prebacivanja odgovornosti na druge, pre svega na strance, a onda na okolnosti ili na zlu sudbinu, tako da čitavu deceniju (i to posle prethodne još gore decenije) na čelu države i privrede sede isti ljudi nezavisno od rezultata koje postižu. Politički monopol ide uz privredne monopole, kako u privatnom sektoru, tako i u državnom sektoru, što je sve poznato i to ne od juče. Tako da se dolazi u situaciju, potpuno karakterističnu i veoma dobro poznatu, da nema nikoga ko se stara za javne interese i za slobodno privređivanje. Konkretno govoreći, to dovodi do niza makroekonomskih neravnoteža – visoki strani dug, niska zaposlenost, haos u javnim finansijama – i do pogrešne alokacije resursa – stagnacija industrije, oslanjanje na usluge i nebriga za obrazovanje i mladu generaciju uopšte. Deset godina političke i privredne nebrige i potrošnje finansirane zaduživanjem, i to je to.
Opširnije u štampanom izdanju
