Bežanje od privrede ka stanovništvu je iz ugla banaka logično, jer je rizik kreditiranja privrede mnogo veći nego kod stanovništva. Uostalom, i NBS nas tera da mnogo više sredstava rezervišemo kada ih plasiramo privredi

Generalno posmatrano, nije u pitanju odnos jakih banaka i slabe privrede, nego je reč o tome da je osnovna reforma bankarskog sektora mnogo ranije završena nego što je to urađeno u realnom sektoru. Tako smo došli u situaciju da je stepen konkurentnosti u bankarskom sektoru mnogo veći nego na tržištu proizvoda i usluga. Zbog toga se stvara slika da postoji tako veliki jaz između realnog i bankarskog sektora, kaže za Magazin Biznis Vladimir Čupić, član uprave Hipo Alpe Adrija banke, komentarišući položaj srpske privrede u odnosu na bankarski sektor.

Međutim, ni bankarski sektor u Srbiji nije baš tako jak, već je još u početnoj fazi razvoja, smatra Čupić i navodi podatak da je najveća banka u Albaniji – Rajfajzen banka i da ima aktivu veću od dve milijarde evra! To je veća banka od Rajfajzen banke u Srbiji, a naš ukupan bankarski sektor sa aktivom od 10 milijardi evra i dalje je manji od najveće hrvatske banke.

– Naš bankarski sektor se nalazi tačno na nivou na kome se nalaze i naš društveni proizvod i osnovne makroekonomske veličine. Nije, dakle, reč ni o velikoj aktivi našeg bankarskog sektora, niti o njegovoj posebnoj razvijenosti. Tačno je da je reforma u ovoj oblasti išla brže od reformi u realnom sektoru, što je i razumljivo. Bankarski sektor je bio “privilegovan” time što se sastoji od relativno ograničenog broja banaka koje kontroliše jedna institucija – NBS – i zato je u njemu i bilo lakše sprovesti restrukturisanje. Reforme su započele zatvaranjem četiri banke, nastavljene su time što je platni promet prenet u banke, i konačno finalizovano time što su sve banke na domaćem tržištu manje-više privatizovane. Dakle, mi smo u poslednjoj fazi reforme ali ne treba zaboraviti da su to, ipak, samo površinske reforme, odnosno reforme u strukturnom smislu. Dublje reforme tek predstoje i one umnogome zavise od zakona koji tek treba da budu doneti ili koji su doneti, ali čija se primena tek očekuje. Recimo, bankarski sektor nije do sada mogao da razvija investiciono bankarstvo jer nije bilo zakonskog okvira za to.

Uz uvažavanje svih specifičnosti bankarskog sektora, ipak se ne može osporiti da sprovedene reforme daju efekte. Otuda i pitanje zašto sličan recept nije sproveden bar u nekim delovima realnog sektora?

– Svakako da je reforma bankarskog sektora jedan od najboljih primera kako se može reformisati sektor ako postoji jasna vizija. Privreda je, ipak, mnogo razuđenija od bankarskog sektora i ne možete, kao kod banaka, iz jednog centra, čak ni iz nekoliko centara, da upravljate privrednom aktivnosti u državi. Za to je potreban koordinisani napor cele vlade i svih paralelnih i subordiniranih institucija, kao što su lokalne samouprave, kako bi reforma realnog sektora ili sektora usluga van bankarskog sektora bila i brža i uspešnija. Taj proces je mnogo složeniji i komplikovaniji od onog koji je vezan za bankarski sektor. Zato se i otvara pitanje tempa reformi u realnom i bankarskom sektoru, i zato se i čini da u Srbiji postoje jak bankarski sektor i slaba privreda.

Postoji li bojazan da razvoj bankarskog sektora merama monetarne vlasti bude zaustavljen dok se bezuspešno čeka na odlučnije reforme u privredi?

– Mere koje je NBS povlačila tokom prošle i ove godine imale su za cilj da se povuče jaka kočnica u rastu kreditne aktivnosti banaka i to podizanjem troškova izvora finansiranja. To je trebalo da ima efekat u povećanju kamatnih stopa, a to opet da smanji atraktivnost kredita, da ih poskupi, i da u krajnjoj liniji smanji tražnju za kreditima. Naravno, tako stvari funkcionišu na tržištima gde je tražnja elastična i postignuti su delimično efekti na tržištu kredita privrede. Kod stanovništva, gde je tražnja u odnosu na cenu neelastična, efekata nije bilo. NBS je to shvatila i zato je uvela administrativna ograničenja u pogledu obaveznog depozita, učešća, visine opterećenosti plate, pa sada i vezivanja za kapitalni limit, što će i nas naterati da se rekapitalizujemo. Te mere definitivno daju rezultate koje sama cenovna ograničenja nisu donela, a to ima i posledice.

Šta su iz ugla privrede opasnije posledice: to što su im krediti skuplji ili što inflacija ne pada?

– Guverner NBS stalno ističe da je primarni zadatak centralne banke obaranje inflacije, odnosno kontrola cena. Zato se kombinuje nekoliko mera. Prva je aprecijacija dinara. NBS se povukla sa deviznog tržišta i kurs se formira na osnovu ponude i tražnje za devizama, a devize ulaze u velikoj količini u zemlju. Centralna banka koja kontroliše koliko je dinara u ponudi, dimenzionira cenu strane valute kontrolišući količinu novca u opticaju i tako definiše cenu deviza. Na drugoj strani, ona usporava kreditnu aktivnost banaka, što pre ima za cilj smanjenje stope zaduženosti nego obaranje inflacije. Mi, istina, još nismo u opasnoj zoni sa stanovišta odnosa duga prema GDP, ali na žalost, kada je reč o odnosu duga prema izvozu, u dosta smo lošoj poziciji. Pitanje je kako uskladiti vrlo restriktivne mere u kreditnoj sferi kroz visoku obaveznu rezervu sa vrlo podsticajnim kamatama na repo operacije kojima se stimulišu banke da kupuju repo papire, i to sve u situaciji kada imate veliki priliv deviza zbog čega vrednost dinara jača.

I, kakav je krajnji efekat tog “miksa” na privrednu aktivnost?

– Ako se isključe sredstva od privatizacije koja idu u budžet, onda su investicije koje direktno ulaze u razvoj jako male. To je ujedno i naša najveća boljka. Naša privredna struktura ne može da obezbedi dovoljan izvoz jer mi, zapravo, imamo nekoliko ključnih izvoznika, a oni su najčešće i veliki uvoznici, što znači osetljivi na kretanje cena na svetskom tržištu i cenu valute. Jedini način da to ublažimo jeste povećanje konkurentnosti privrede, što znači prelazak na proizvode višeg stepena prerade, a za to u zemlji nema dovoljno investicionog kapitala, osim u kreditima koje destimulišemo. Drugi ventil su strane direktne investicije, a njih nema jer smo mi i dalje politički nestabilna zemlja i jedan deo investitora o nama uopšte ne razmišlja, pored ostalog i zato što kod nas još nema sistemskih uslova za privlačenje investitora.

Ima li izlaza iz tog začaranog kruga?

– Naravno da ima. Naša situacija nije nerešiva. Naprosto, ne treba mnogo koraka da napravimo jer već idemo nekom brzinom u dobrom smeru, ali je potrebno, slikovito rečeno – da se rad motora prebaci iz treće u četvrtu brzinu. To je veliki uspeh u poređenju sa 2000. godinom kada je trebalo tek pokrenuti auto. Monetarna sfera neće te probleme rešiti, u fiskalnom domenu može dosta toga da se uradi, ali treba biti objektivan pa reći da nešto od toga jednostavno u ovom momentu nije u sferi racionalnog razmišljanja. Na primer, mi imamo ogroman problem sa kadrovima, sa politizacijom svega što postoji u državnoj administraciji i nespremnošću da se radi.

Koliko je tu važno izabrati prioritete?

– Ko u Srbiji želi da rešava probleme globalno, propao je. Zato treba utvrditi listu prioriteta, pa se fokusirati na postupno rešavanje. Mora da se formira tim koji je usmeren na postizanje uspeha. Ceo ekonomski sistem može da doživi veliku tranziciju time što ste neki pojedinačni problem rešili. Kina je to uradila. Naš dugoročni prioritet mora biti sređivanje državne administracije i obrazovanja, jer sistem obrazovanja produkuje neupotrebljive kadrove. To su danas dve najveće “crne rupe” koje postoje.

Kurs i cene

NBS je 2004. godine politikom kursa koji je brže rastao od inflacije, pokušala da utiče na inflaciju, ali bezuspešno. Lane je postupala upravo obrnuto, pokušala je da sporijim pomeranjem kursa od rasta cena, inflaciju drži pod kontrolom i – opet bezuspešno. Sa politikom aprecijacije dinara se nastavlja i sada, ali mislim da inflacija neće biti manja od 10 do 13 odsto u 2006. godini. Inflacija će možda u odnosu na prošlogodišnju biti oborena kroz ovakvu politiku kursa, ali je pitanje na kom nivou će se sve to desiti. Ako dinar za dve godine realno aprecira za 15 odsto, onda to ima stravičan efekat na izvoznike i uvoznike i produbljuje spoljnotrgovinski deficit, što donosi negativan platni bilans. Međutim, pošto je kapitalni bilans pozitivan, veoma je važno kako se on plasira, bez obzira na to da li je reč o kreditima ili privatizacionim prihodima. Najbolje bi bilo da se taj novac iskoristi za vraćanje dugova. Jer, ako se sredstva investiraju u infrastrukturu, što je takođe dobro, efekti stižu tek na dugi rok. Najgore je ako sredstva odu u podmirivanje socijalnih potreba.

Banke su često optužena strana da beže od kreditiranja privrede i da se okreću tamo gde više zarađuju, a to je sektor stanovništva. Ima li u tome istine?

– Bežanje od privrede ka stanovništvu je iz ugla banaka logičan potez jer je rizik kreditiranja privrede mnogo veći nego kod stanovništva. Uostalom, i NBS nas tera da mnogo više sredstava rezervišemo kada ih plasiramo privredi. Za nas je vrlo teško da investiramo u privredu jer imamo visoke troškove obaveznih rezervi, pa je veća cena kapitala iz kojeg obezbeđujemo kredite, bilo da je reč o zaduživanju u inostranstvu ili da ih osiguravamo kroz devizne depozite na koje dajemo kamatu 5 – 7 odsto, odnosno 16 – 17 odsto ako je reč o dinarskim. Dakle, to je skup novac, a on uslovljava i skupe kredite. Na to su još kod privrede jako rigidni sistemi rezervacije kod NBS na ime rizika, rigidniji nego što su međunarodni standardi računovodstva. To sve proizvodi veće troškove za banku, i zapravo, pitanje je koji se projekat privredi isplati ako uzme kredit sa kamatom od tridesetak odsto.

Ima mišljenja da će se banke sve više okretati korporativnim klijentima ukoliko monetarna politika bude destimulativnija za kredite stanovništvu…

– Ukoliko bude došlo do povećanja stepena restriktivnosti, neće doći do okretanja banaka od stanovništva ka privredi, nego će biti smanjena ukupna kreditna aktivnost. Jer, ako se plasira dosta u privredu, već sada nema velikog efekta u bilansu uspeha. Prikazati nulu ili gubitak u bilansu nije šala, centrale traže da ostvarujemo prinos, a ne da nas stalno rekapitalizuju. Da bi se to izbeglo, jedino rešenje jeste da se prestane sa kreditiranjem privrede. A to je jako opasno rešenje, jer privreda nema alternativnih izvora finansiranja. Ili su to krediti ili strane direktne investicije. Osim toga, deo portfelja će svakako biti premeštan u inostranstvo i upućivaćemo velike klijente na direktno zaduživanje u inostranstvu. Krajnji efekat će biti da veliki klijenti neće imati probleme. Problem će imati mala i srednja preduzeća koja će biti opterećena većim troškovima kreditiranja, jer banke negde moraju da zarade, a upravo su MSP pravi zamajac privrede koji bi trebalo da apsorbuje najveći deo nezaposlenih. Zato bi NBS morala da vodi koordinisaniju politiku sa ministarstvima finansija i privrede, kako bi se smanjio stepen restrikcije, jer se plašim da sa ovakvim merama idemo ka zaustavljanju privredne aktivnosti.

Možemo li se naći u paradoksalnoj situaciji da imamo makroekonomsku stabilnost i “mrtvu” privredu?

– Privatizacija koja predstoji u javnom sektoru donosiće devize i keš neće biti problem narednih pet-šest godina. To će omogućiti državi ili da očisti deo duga, što bi bilo jako dobro, ili da investira, mada država u principu nije dobar investitor. Ali, zato će biti problema na drugoj strani, između ostalog i u skupim kreditima privredi.

Neki ekonomisti bi rekli, ako privreda ne može da vraća takve kredite, ne treba ni da ih uzima.

– Naravno da ako joj je kredit skup, privreda ne treba da ih uzima, jer ako ne može da vrati može da zapadne u bankrot.

Drugi, opet, misle da privredu ne treba prepustiti do kraja surovim zakonima tržišta nego da treba stvoriti jednu jaku nacionalnu banku koja bi je kreditirala po prihvatljivijim uslovima?

– Ne verujem u tu vrstu projekta. Recimo, danas Fond za razvoj pod povoljnim kamatnim stopama kreditira privredu ali uz garanciju banke, tako da u krajnjoj instanci rizik ne leži na Fondu nego na banci, što je u redu. Ali, ta garancija košta onoga ko je uzeo kredit i kada iznivelišete ukupne troškove onda za klijenta nema velike razlike između toga da li je uzeo kredit preko Fonda ili u banci. Ali, pitanje je kako bi se u jednom tržišnom mehanizmu strukturisala takva banka. Država, naprosto, nije ni bankar ni komercijalista ni investitor, osim u delatnosti od javnog interesa. Zato treba da se izmakne iz takvih poslova, i da se bavi uređenjem tržišta a da bankama ostavi da rade.

Ima li srpska privreda šanse da stigne srpsko bankarstvo, ili će bankarski sistem morati da “pritisne kočnicu” čekajući na oporavak srpske privrede?

– Moj zaključak je da mora biti uspostavljen adekvatan stepen koordinacije između instrumenata ekonomske politike. Država apsolutno mora mnogo brže da stvara sistemske uslove za priliv stranih direktnih investicija jer drugačije ne možemo da dođemo u situaciju da spoljnotrgovinski deficit bude smanjen. Sama privreda nema kapaciteta za rast izvoza. Novi devizni zakon otvara prostor da se priliv kapitala u zemlju i odliv kapitala izbalansiraju i tako stvori osnova i za fleksibilnu monetarnu politiku. Bez razvoja realnog sektora, sektora usluga i povećanja konkurentnosti privrede, Srbija ne može da ostvari rast GDP od minimalno pet odsto godišnje, a bez takvog rasta ne može ni da rešava probleme sa kojima se suočava, pre svega porasta nezaposlenosti, niti deficit tekućeg računa plaćanja. Privlačenje SDI je jedini pravi lek za rešavanje spoljnotrgovinskog deficita a nisam siguran da postoji takva strateška vizija u našem društvu. Za to bi trebalo da nekoliko vlada, čak četiri, u kontinuitetu sprovode jasnu politiku reformi, ali mislim da je to kod nas apsolutno nemoguće. Sa stanovišta ekonomskih merila, naša situacija je već viđena i tačno se zna kako se ona rešava. Svuda u zemljama koje su okončale tranziciju gde je postojao konsenzus oko ekonomske politike, brzo se napredovalo. Tamo gde je konsenzus izostao, došlo je do usporavanja reformi, i zato su jedni već sad u EU, drugi na njenom pragu, a neki dobro kaskaju.

Tanja Stanković