Највећи и најпродорнији европски ланци, који су кадри да за неколико година покрију готово цело тржиште, тек ће доћи и то тера велике домаће трговце да се повезују и укрупњују како би побољшали своју позицију

Ово је време врло жестоке конкуренције и трговински ланци свуда у свету расту великом брзином. Велики ланци су и међу собом толико конкурентни да су просто принуђени да брзо расту. А то је могуће на два начина. Један је да из своје акумулације и кредита обезбеде тај раст, што не иде тако лако и доста је споро, па многи зато и иду на други начин раста, а то је спајање или “гутање” конкурената – каже за Економетар др Горан Петковић, професор на београдском Економском факултету.

У том контексту, др Петковић најављено спајање малопродајних ланаца Делте и Агрокора из Хрватске објашњава њиховим настојањем да се добро позиционирају на регионалном тржишту и припреме за долазак великих светских играча који ће, сасвим сигурно, ући на ово тржиште. А кад тако велики ланац одлучније уђе на неко тржиште он својом набавном моћи коју има у Европи, постаје јачи од домаћих трговаца. Отуд се најављено повезивање Делте и Агрокора може тумачити као одговор на све то. Тако је, с једне стране, важно да се престигне други регионални ланац, који такође убрзано расте, а то су Меркатор и Родић, и да се заузме боља позиција у региону, а с друге стране, то је део припрема за улазак европских и светских трговаца.

А на наше питање колико то може допринети већем пласману домаћих производа на хрватско тржиште и обрнуто, др Петковић одговара да нико не може ништа да гарантује, али то јесте шанса и за то, па остаје да се види како ће се искористити. Овакав аранжман је свакако и добар сигнал свима другима да се морају борити за купце.

Све јача конкуренција

Кад је реч о конкуренцији која може доћи из света, наш саговорник најпре подсећа да неки од њих јако брзо напредују на источноевропском тржишту. А то су пре свега британски Теско и француски трговци Оушен и Интермарше. Интермарше је дошао код нас преко Босне и већ има четири објекта у Србији. Њихово присуство можда није довољно запажено јер користе стратегију уласка најпре у мање градове. Сад имају објекте у Чачку, Нишу, Зајечару и Шапцу. Метро је већ етаблиран и полако се шири, тако да су европски трговци ту близу, на прагу.

Они најпродорнији и најагресивнији још нису дошли, а кад уђу следи брз продор, рецимо немачки Алди и Лидл су дисконтне куће које брзо освајају нова тржишта. Лидл је најавио долазак у Хрватску, па га и овде треба очекивати у неко догледно време. Објекти овог трговачког ланца по правилу су величине 800 до 1.000 квадратних метара, тако да они за три-четири године створе ланац од рецимо 80 објеката и тако покрију готово цело тржиште.

Ко је монополиста

– Ако хоћете да имате праву информацију о томе да ли има монопола у трговини, онда се трговина мора поделити на сегменте и онда вагати њихово учешће на домаћем тржишту, а потом и да ли се они понашају монополски. Тако се може видети да ли неко доминира у области хипермаркета, да ли у супермаркетима, у продаји подова или некој другој области. Таквих података нема, статистика их не води, а кад би их имала вероватно би се појавило да неко доминира. Потом је на органима који тиме треба да се баве, а то су агенција за заштиту тржишта и агенција за заштиту потрошача, да утврде да ли се тај ко има доминантно учешће на тржишту понаша монополски. Дакле, полази се од тржишног учешћа, али у бранши. Ако се све посматра паушално, „одокативно“, не добија се права слика. Јер, кад, на пример, кажете трговина храном, ту спада и Мекдоналдс са свим својим ресторанима, а њих нико не прозива да су монополисти, каже др Петковић.

Ту се одмах намеће и питање да ли су мали трговци довољно свесни такве конкуренције и да ли се уопште спремају, на које др Петковић одговара потврдно.

– За разлику од ранијег периода када смо имали уситњавање трговине, сад имамо тренд укрупњавања трговачких предузећа и објеката. Чак и мали трговци траже излаз у некаквом повезивању. Тако, рецимо, већ имамо један број малих трговаца, углавном локалних, удружених у ЦДА, који окупља око две хиљаде малих објеката. То су, на пример, Фаград из Врбаса, Универекспорт из Новог Сада, који је ту и највећи, трговци из Лознице, Шапца, Смедерева…

Тржни центри

– Оно што нас очекује и где ће наши трговци на мало морати да се нађу, јесу шопинг центри. У Пољској, Чешкој, Мађарској, након првог таласа изградње појединачних објеката на посебним локацијама, кренула је озбиљнија инвестициона активност, тако што се граде трговачки центри или хипермаркет центри. Ту ће бити хипермаркет и около њега већи број различитих продавница, понеки кафић, ресторан и кутак за најмлађе. Ја очекујем да ће се такви центри, величине 50.000 до 150.000, појавити на ободу Београда, Новог Сада, Ниша и још неких градова у Србији. Кад се појави неко од великих играча, који жели да уђе на ово тржиште на овај начин, изградиће се и овако велики трговачки центри и онда ће се ту наћи 50, 100 или 150 различитих трговаца. То је и логично јер се тако ради и у свету.

Иако робне куће као вид трговине у свету полако нестају, имају финансијских проблема и пропадају, могуће је да се неко одлучи и за такву структуру тржног центра у чијем би седишту био објекат попут модерне робне куће, около читав низ других радњи уз остале уобичајене пратеће садржаје и незаобилазни супермаркет. Ово отуд што овакав вид трговине ипак држи један део тражње, то је посебно мода, посебно за младе, али и неке друге ствари попут оних за опремање домаћинстава.

Вишеканална продаја

Оно што нама у Србији недостаје, а један је од нових трендова у развоју малопродаје, јесте продаја кроз неколико различитих канала. То су каталошка продаја, интернет и достава на кућну адресу, при чему се све то комбинује, а наравно постоји и могућност да се то што се жели купити погледа и пазари у самој радњи. Ово је данас уобичајен тренд у свету. Неко понесе каталог, листа га у возу, авиону или на радном месту, нешто је одабрао и онда то поручи преко интернета, с тим што трговци дозвољавају да се то и врати, уколико не одговара. Број оних који враћају је мали и сви трговци и рачунају на то. То су некад радиле и Робне куће Београд. Многи се сећају, продавац каже: носите робу и ако не одговара, вратите је за седам дана. Знало се да онај ко однесе телевизор или рецимо веш машину, то неће вратити јер одмах почиње да их користи.

Наравно, све то почива на доброј понуди и квалитетним производима, при чему је врло важно имати и препознатљив бренд. А то опет тражи да се много улаже у маркетинг. Ни један бренд није настао случајно. Кока-Кола стално улаже у маркетинг свог бренда, иако сви знају за њега. Од наших брендова, који су и побеђивали на такмичењима робних брендова, др Петковић спомиње производе Металца и Алфа Плама, акумулаторе Блек хорсирс, Синтелонове подне облоге.

Уз подсећање да су за настајање и развој сваког бренда потребне добре идеје и посвећеност људи, са нескривеним поносом подсећа да су студенти Београдског универзитета, са економије и архитектуре, направили веома запажен знак Београда у чијем је центру стилизовано слово ‘’Г’’ које представља ушће са Ратним острвом. Са тим знаком као брендираним називом Београда, наш главни град је добио поклон од студената да га заступају на венецијанском Бијеналу.

Добре идеје

– Потребни су нам и у производњи способни људи, са идејама које ће помоћи да нешто постане бренд, а кад оне крену неко то мора и правно да заштити. Очекујем да ће трговци почети више да се укључују у ту причу и баве лоцирањем робних брендова, управо зато да би их продавали боље, са вишим ценама као квалитетније производе. Ако имате ланац продавница можете јефтино да продајете, на пример, пиринач, купујете га на велико и пакујете у кесице. Ако брендирате неке производе и направите рецимо посебне рецепте, то је могућност да се боље продају баш за то потребни производи који као бренд имају и специфично паковање. Својевремено је кикиндски млин брендирао своје брашно и то је било јако добро, али није потрајало довољно дуго – каже др Петковић.

Несумњиво је, како истиче наш саговорник, да је домаћа трговина почела да прати светске трендове сопственим укрупњавањем, а то предстоји и сасвим малима ако желе да опстану. Притом, др Петковић посебно истиче да простора за конкуренцију има и да је она увек добродошла.

К. Секулић