Jedan od velikih trgovinskih lanaca u Srbiji ima slogan „Zaradite kupujući“. Ne bih se ni setila te marketinške poruke da nisam 30. maja, na predstavljanju mera fiskalne konsolidacije Fiskalnog saveta Srbije čula sledeću ocenu prof. dr Pavla Petrovića, predsednika tog Saveta. A rečenica je glasila: „Više može da se dobije od ušteda na rashodima, nego od prihoda“. Naravno, misli se na državu.
Piše: Radojka Nikolić
Čitava srpska medijska javnost, uključujući i kultne televizijske emisije, danima se, posle te prezentacije mera Fiskalnog saveta, bacila uglavnom na pojašnjavanje pitanja: šta će doneti zamrzavanje plata i penzija i šta će se desiti ako se poveća PDV. I jedno i drugo pitanje odražavaju tipičan strah javnosti nastao još u socijalizmu. I tada su se svi plašili dva oblika životnih poremećaja: da ne skoče cene i da im se ne zamrznu plate i penzije. Još od osamdesetih godina i nastanka Dugoročnog programa ekonomske stabilizacije, svi strahuju od zamrzavanja plata i od rasta cena. Zato, kada se i sada kaže zamrzavanje plata, svi pomisle da će se baš njima zamrznuti plate. Malo ko pomisli da je reč samo o platama zaposlenih u javnom sektoru, jer država jedino njih i može da zamrzne. Naravno, i penzije se podrazumevaju, pošto se takođe isplaćuju iz budžeta.
Ako bismo, dakle, zanemarili taj socijalistički refleks reagovanja na pojam „zamrzavanje“ plata i penzija, mogli bismo više pažnje da obratimo na druge poruke Fiskalnog saveta. U njima je, doista, temeljno istranžirana naša tragična ekonomska realnost. Gotovo svaka ocena može da porazi i najvećeg optimistu. Ne pomaže mnogo ni kada se pročita predlog za rešavanje problema. Evo primera. U delu koji se odnosi na reformu državnih i društvenih preduzeća Fiskalni savet ocenjuje da posle deset godina tranzicije, u Srbiji i dalje postoji oko 1.300 preduzeća pod državnom kontrolom (državna i društvena preduzeća). Naravno, tako visoko učešće preduzeća pod državnom kontrolom, negativno utiče na ekonomsku efikasnost, podstiče finansijsku nedisciplinu i korupciju, smatra Savet i navodi kako to u brojkama izgleda. A brojke se, naravno, u ovom slučaju, pretvaraju u novac.
Tako su u 2010. godini ukupni gubici državnih, društvenih i javnih preduzeća iznosili oko 3,5 odsto BDP-a, odnosno oko milijardu evra. Ta preduzeća, koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju, zapošljavaju oko pet odsto zaposlenih u Srbiji i angažuju oko pet milijardi evra društvenog bogatstva. Pošto rade nee kasno, njihovi rezultati su izrazito loši: stvaraju 1,5 odsto BDP-a, godišnji gubici su oko 400 miliona evra, a neizmirene obaveze prema državi i javnim preduzećima iznose oko 1,5 milijardi evra. Osim toga, ta preduzeća dobijaju različite oblike indirektnih subvencija kao što su državne garancije za kredite, tolerisanje neplaćanja poreza, „povezivanje radnog staža“. Ukupni rashodi države za podršku ovim preduzećima kroz direktne subvencije,transfere za povezivanje radnogstaža i izdaci za servisiranje garantovanog duga u 2010. godini iznosili su oko 2,7 odsto BDP-a (oko 800 miliona evra), a u 2011. godini oko 2,3 odsto BDP-a (oko 700 miliona evra).
Razume se, Fiskalni savet je predložio kratkoročne i srednjoročne mere za rešavanje statusa tih preduzeća, kako bi se budžetski prihodi spasili od ovakve vrste rashoda. Navedeni su i očekivani ekonomski efekti: povećanje e kasnosti ukupne privrede, rast privredne aktivnosti i zaposlenosti, uspostavljanje finansijske discipline, smanjenje korupcije…
Kada se imaju u vidu ovakvi i mnogi slični detalji iz analize Fiskalnog saveta, onda je jasna napomena da se „više može dobiti od ušteda na rashodima, nego od prihoda države“. Ali, kod nas je dug put od konstatovanja problema do njegovog rešavanja. Taj put je utaban već dobrih deset tranzicionih godina. A možda i duže. Sve zavisi od koje tranzicije počinjemo da merimo.
Opširnije u štampanom izdanju
