Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: prvi reket sveta.
Piše: Radojka Nikolić
Nebrojeno puta smo prošlih nedelja mogli da čujemo ili pročitamo ovu izjavu Jelene Genčić, koja je vodila teniski kamp na Kopaoniku u kojem je startovao Novak Đoković. Cela priča o Novaku, koji je dve decenije kasnije doista i postao prvi reket sveta, može da ima mnogo slojeva, zahvaljujući čemu se ovoga leta pune novinski stupci a elektronski mediji imaju dovoljno materijala za savremenu bajku. Iz svih tih prezentovanja nesumnjivog fenomena Đoković, proizlazi jednostavno rešenje: postojao je jasan cilj na čijem ostvarenju su uporno radili Novak Đoković, njegov stručni tim i njegova porodica. I uspeli su, ostvarili su cilj od koga sada profitira i čitava Srbija, jer „Nole nacionale” trenutno predstavlja glavni i najbolji srpski brend.
A nekako u vreme Novakovog trijumfa, namestila se i trogodišnjica Vlade Srbije. Zato se i nametnulo poređenje: kako to izgleda kad jedan drugi, Vladin tim, postavi sebi ciljeve i položi zakletvu da će ih ostvariti. Bilo je to, dakle, 7. jula 2008. godine. Tim novoizabranog premijera Mirka Cvetkovića počeo je svoj mandat i odredio ekonomske ciljeve među kojima su bili i sledeći: privredni rast od sedam odsto godišnje, smanjenje nezaposlenosti na 11,9 odsto do 2012. godine, povećanje učešća investicija na 26 do 28 odsto bruto domaćeg proizvoda, smanjenje stope inflacije na četiri odsto do 2012. godine, smanjenje deficita na tekućem računu bilansa plaćanja na osam odsto BDP do kraja mandata i još: smanjenje javne potrošnje, restrukturisanje javnih preduzeća, reformisanje penzionog i zdravstvenog sistema i sistema obrazovanja.
I dok nova koaliciona vlada još nije ni startovala valjano, stigla je – svetska ekonomska kriza. Ona je postala alibi za sve što nije urađeno. Istini za volju, Vlada je i rekonstruisana u martu 2011., kojom prilikom je najavljen „svakodnevni, intenzivan rad na smanjenju nezaposlenosti i povećanju životnog standarda građana“.
Pa, da pogledamo dosadašnje ostvarenje postavljenih ciljeva Vlade iz 2008. godine. Privredni rast – nula, jer se još nismo vratili na nivo od pre četiri godine, nezaposlenost povećana na 22,2 odsto, in acija dvocifrena svakako, de cit se konstantno održava i pokriva štampanjem državnih vrednosnih papira, javna potrošnja se povećava a od reforme penzionog, zdravstvenog i školskog sistema, ni govora.
Vladin tim, dakle, nije radio ni dobro, ni dovoljno na ostvarenju ciljeva koje je sam sebi postavio. Gde bi bio Nole, sa svojim timom saradnika, da je na ostvarenju svojih ciljeva ovako radio? Nigde, ne bismo ni znali za njega.
Ali, mi za našu Vladu i te kako znamo. Čak i da nećemo, ona nas uvek podseti kako izgleda kad je neko nee kasan. Ovoga leta ostavila nam je jedan posebno važan podsetnik zbog koga ćemo misliti sve do jeseni. Obećano je, naime, da će se u julu usvojiti zakoni po kojima će država biti obavezna da svoje obaveze prema dužnicima ispunjava za najduže 60 dana. Jer, upravo je država dovela u tešku situaciju sva preduzeća koja posluju sa njom. Procene pokazuju da država trenutno duguje od 600 miliona do čak milijardu evra preduzećima. Pa, pošto je država zaključila da nema para da im plati, odlučila je da odloži donošenje zakona. Usvojiće ga na jesen.
Nagradno pitanje glasi: kako naterati Vladu da postavljene ciljeve ostvaruje kao Nole?
Opširnije u štampanom izdanju
