Da li se sećate Strategije privrednog razvoja 2020.? Tačnije, zvala se: Postkrizni model privrednog rasta i razvoja Srbije do 2020. godine.
Piše: Radojka Nikolić
Nije bilo tako davno, pre nepune dve godine. Zapravo, bile su dve strategije za period do 2020. Prvo se „tim istaknutih ekonomskih stručnjaka iz Srbije 8. oktobra 2010., zajedno sa premijerom Mirkom Cvetkovićem i ambasadorom SAD u Srbiji Meri Vorlik, okupio u povodu javnog predstavljanja Postkriznog modela za privredni rast i razvoj, 2011-2020, koji je izrađen u saradnji sa USAID“ (citat iz dnevnih novina).
A zatim je u decembru 2010. godine objavljena Strategija Srbije 2020. – dokument koji je sačinila tada vladajuća Demokratska stranka, a koji je prezentovao njen predsednik i istovremeno predsednik Republike Srbije Boris Tadić.
Obe strategije su bile slične kao jaje jajetu. Davale su procene rasta produktivnosti, konkurentnosti, povećanja zaposlenosti, smanjenja budžetskog deficita, smanjenja spoljnotrgovinskog i platnog deficita…
Te dve „Strategije 2020.“, jedna državna i jedna partijska, stigle su a da mi još nismo okončali ni sprovođenje Nacionalne strategije privrednog razvoja Srbije 2006-2012. koju je bila usvojila Vlada Srbije 2006. godine. I za tu strategiju je javnost bila obaveštena na okruglom stolu kojem je, u svojstvu počasnog gosta, prisustvovao i ambasador SAD u (tada) SCG Majkl Polt…
A sad, zaboravite na sve te strategije. Jer, Ministarstvo finansija i privrede je početkom oktobra obelodanilo Nacrt skalne strategije za iduću godinu, po kojoj Vlada namerava da gradi makroekonomsku stabilnost, kako bi porasli proizvodnja, zaposlenost i životni standard… Ono što posebno može da nas zanima to je deo iz Nacrta skalne strategije koji se odnosi na javni dug, a za koji se procenjuje da će u 2012. godini premašiti 65 odsto bruto društvenog proizvoda. E, pa, vraćanje javnog duga u zakonske okvire od 45 odsto učešća u BDP, predviđeno je do 2022. godine. I to pod uslovom da se novoizdate državne garancije kreću do jedan odsto BDP, a da realni rast bruto domaćeg proizvoda od 2016. godine nadalje bude četiri odsto godišnje. Da se devizni kurs ne menja više od dva odsto na godišnjem nivou, da se restrukturisanje preduzeća koja su pod nekom vrstom državne uprave završi do polovine 2014. godine…
Nema, dakle, vidnog ekonomskog poboljšanja pre, nego tek kroz deset godina – 2022. Uprkos tolikim strategijama i tolikim stručnjacima koji su ih pisali i obrazlagali, sve dublje tonemo u
„živo blato“ dužničke krize, pa su sada i zvaničnici prestali da šalju „ohrabrujuće poruke“ javnosti. „Država više ne može ništa da uradi da spreči nestašice ulja…“ kaže jedan ministar… „Inflacija će biti ne 10, već 12 odsto ove godine“, poručuju iz centralne banke. „Da se nismo zadužili milijardu dolara, ne bismo mogli da isplaćujemo plate i penzije…“ saopštavaju iz Ministarstva finansija… Kao da se svi utrkuju da saopšte što crnje i što dramatičnije informacije, jer javnost veruje samo lošim vestima. Pošto u njima prepoznaje realnost.
Ali, ima mnogo dana i meseci do 2022. To je dovoljno dug period da možemo da dobijemo još neku novu strategiju. Možda će biti optimističnija. Uostalom, ni ove do sada nikoga nisu obavezivale da ih sprovodi.
Opširnije u štampanom izdanju
