Mi smo solventni, ali smo nelikvidni – rekao mi je nedavno jedan privrednik. Prevedeno, to znači da je neko u stanju da plaća (solventan, znači platežno sposoban) ali da nema novca za plaćanje (nelikvidan).
Piše: Radojka Nikolić
Ma koliko delovalo apsurdno i kontradiktorno, to je istina koja bi se mogla odnositi na čitavu našu ekonomsku stvarnost. Čega god da se dotaknete naići ćete na metaforičnu situaciju kojom se potvrđuje ta zakonitost: imamo, ali nemamo; jesmo, a nismo; možemo a ne možemo…
Eto, na primer, ovog oktobra su opet u trendu projekcije i planiranja. Tako nam je kao poklon od američkog naroda (USAID) stigao Postkrizni model privrednog rasta i razvoja Srbije od 2011. do 2020. godine. Po tome bismo mogli da tokom devet godina imamo direktne strane investicije prosečno godišnje po 2,3 milijarde evra, pa bismo tako imali nivo životnog standarda od 8.000 evra po stanovniku 2020. godine.
Sa tom projekcijom ima više problema. Jer, niko u ovoj zemlji ni do sada nije mogao da garantuje da će se neka strategija, projekcija ili plan ostvariti. Srpska vlada je, na primer, usvojila Nacionalnu strategiju privrednog razvoja sredinom 2006. godine koja je još na snazi jer je predviđena na rok do 2012. Po toj strategiji bi sada trebalo da imamo bar oko 6.000 dolara po stanovniku, da imamo privredni rast prosečno od po pet odsto godišnje i da se po konkurentnosti već približavamo 55. mestu na svetskoj lestvici konkurentnosti.
A gde smo mi sada? Mi smo solventni, ali nelikvidni, što bi rekao onaj privrednik. Jedva da imamo 4.500 dolara po stanovniku, privredni rast je tek 1,5 odsto (posle pada prošle godine od tri odsto), a u izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, po konkurentnosti se nalazimo na 96. mestu, za 11 mesta lošije nego 2008.
Tempo rasta životnog standarda u Srbiji je najniži u regionu jugoistočne Evrope. Sve nekada tranzicione zemlje premašile su nivo BDP-a koji su imale u 1990. godini, osim nas. Iako ekonomske računice egzaktno pokazuju, malo ko može da poveruje da je u periodu od 2001. do 2009. godine u Srbiju po osnovu doznaka naših građana, novog zaduženja, stranih direktnih investicija, donacija, prihoda od privatizacije i izvoza ušlo 128 milijardi dolara. Odnosno, u proseku oko 14 milijardi dolara godišnje. Kuda odoše te pare, na šta su potrošene kad mi nazadujemo – teško je odgonetnuti.
U mnoštvu sličnih paradoksa je i ovaj najnoviji koji je stigao sa redovnog godišnjeg zasedanja Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Tamo su, naime, naši predstavnici zatražili nove kredite od Svetske banke, na koje, naravno, imamo pravo kao članica. A kad tamo, stara priča na koju već godinama upozoravaju svi predstavnici te banke koji se smenjuju u beogradskoj kancelariji. Mi, naime, već imamo odobrene zajmove koje ne koristimo! Najvažniji među odobrenim zajmovima čija sredstva Srbija još ne povlači su: 370 miliona dolara za Koridor 10 i deonicu od Niša do Dimitrovgrada, zatim 64 miliona dolara namenjenih za projekte drenaže i odbrane od poplava, pozajmica od 40 miliona dolara za zaštitu životne sredine u Boru. Pošto smo bili nee kasni (ili zajmove nije veri kovao parlament ili nema projekata) rok za neke je produžen i do 2013. godine. Zajmovi Svetske banke su, inače, naj jeftiniji jer su sa kamatom od jedan do 1,5 odsto.
Zato, pošto smo „solventni, ali nelikvidni“, možda nam je i najbolje da živimo u budućnosti. U projekcijama do 2020. godine. Evo, tu će posle brzo i 2030. Pa ćemo jednom, valjda, i ta dva termina uskladiti. Da budemo „solventni i likvidni“.
Opširnije u štampanom izdanju
