Otkad je, nedavno, ponovo otkriveno da je poljoprivreda naša šansa, neprekidno se otvaraju nove mogućnosti za unapređenje ove grane i za obaranje izvoznog rekorda.
Piše: Radojka Nikolić
Evo, sa tek završenog Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu stigla je informacija da nam je Evropska unija odobrila povećanu kvotu za izvoz junećeg mesa, u kategoriji poznatoj kao „bejbi bif“, te da ćemo svim silama nastojati da tu kvotu ispunimo i povećamo devizni priliv.
U vezi sa izvozom te vrste mesa, Srbija već ima zanimljivu istoriju. Naime, najveći kupci „bejbi bifa“ su Italija i Grčka. Veći deo, tradicionalno, odlazi u Italiju. Sećam se da sam pre pet godina razgovarala sa jednim našim izvoznikom „bejbi bifa“ u Italiju i da mi je pričao da su Italijani toliko zainteresovani za tu vrstu junetine da bi mogao da proda i deset puta više nego što Srbija proizvodi. Ali, „bejbi bifa“, nažalost, nema.
O tome da je Evropska unija posebno zainteresovana za tu srpsku mladu junetinu najbolje svedoči podatak da je već 1996. godine (odmah posle Dejtonskog sporazuma u oktobru-novembru 1995. godine i posle delimičnog ukidanja međunarodnih sankcija) Srbiji odobrena kvota za izvoz “bejbi bifa” na tržište EU od 10.000 tona. Ni tada taj kontingent nismo ostvarili, jer da bi se to postiglo, kažu stručnjaci, potrebno je da se u tovu ima 100.000 junadi, a tada je bilo 60.000 grla.
Naravno, i posle 2000. godine dobili smo kontingent za izvoz „bejbi bifa“ u EU i to do 8.700 tona, ali od tada do sada nikad nismo uspeli da je ispunimo. Na primer, Srbija je 2008. u EU izvezla 1.700 tona “bejbi bifa”, 2009. godine oko 1.000 tona, 2010. godine oko 1.200 tona. Iako statistički podaci podsećaju da je Srbija još 1985. godine na evropsko tržište izvezla čak 20.000 tona „bejbi bifa“, pa da je 1990. godine izvezla 10.000 tona, stvari su se toliko pogoršale da je stočni fond sada prepolovljen u odnosu na stanje od pre dve decenije. Kad je tako, logično je da nema ni „bejbi bifa“. A da interesovanja ima za ovu vrstu mesa, uprkos svim ekonomskim i ostalim krizama, ne pokazuje samo mogućnost izvoza u Italiju i Grčku, nego su se od pre nekoliko godina pojavili i Rusi. Naime, proizvođači mesa prepričavaju slučaj od pre dve godine kada se pojavio ruski kupac koji je tražio 8.000 tona “bejbi bifa” ili i neke druge vrste junetine, pa su se sastali svi klaničari i konstatovali da – nemaju ni tonu!
Svi upućeni u oblast proizvodnje junećeg mesa znaju dobro da Evropskoj uniji godišnje nedostaje oko 600.000 do 700.000 tona junetine i da je takvo stanje već gotovo dvadesetak godina unazad. To je i razlog zašto EU odobrava visoke kvote Srbiji, odnosno povoljni izvoz mesa po preferencijalnim uslovima, bez plaćanja carina i zaštitnih taksi. EU te kvote ne smanjuje, iako Srbija jedva uspeva da to ispuni sa petnaestak odsto.
Drugim rečima, mogućnost za veći izvoz „bejbi bifa“ postoji već dugo, pa se u tom smislu ništa nije promenilo ni sada ni u prošlih desetak godina. Kako su se nadležni tek sada setili da je to srpska izvozna šansa, ostaje nejasno. No, dobro. Ima ona narodna – „Bolje ikad, nego nikad“. Ali, ako se ima u vidu da nam za izvoznu kvotu „bejbi bifa“ samo za EU, treba bar dvostruko veći stočni fond od ovog sadašnjeg, pre će biti po onoj drugoj, takođe narodnoj: „Da imamo masla, kao što nemamo brašna, mogli bismo da pozajmimo tepsiju iz komšiluka i da napravimo pitu.“ Pitu sa mesom. Sa junetinom zvanom „bejbi bif“. Ili da, ipak, ne napravimo pitu, nego da većinu mesa izvezemo u Italiju, a nešto malo u Grčku. Rusi su ionako otišli bez „bejbi bifa“.
Opširnije u štampanom izdanju
