Brzo pamtim, lako zaboravljam – glasi jedna stara srpska pošalica, ali je mi oživljavamo gotovo svakodnevno. Eto, prošlo je tek pola godine od onog pisma koje su nam polovinom maja zajedno napisali Albert Jeger, šef Misije MMF za Srbiju, i Bogdan Lisovolik, stalni predstavnik MMF u Srbiji, a koje su objavili svi mediji u Srbiji. Mi smo tada kao sve shvatili i razumeli, pa odmah zaboravili.
Piše: Radojka Nikolić
A u pismu lepo piše da je tokom proteklih deset godina, prema procenama MMF-a, fiskalni trošak jedne tipične predizborne godine u Srbiji iznosio oko tri odsto BDP-a, te da se Srbija ponovo nalazi u predizbornoj godini.
„Nadamo se da će zakonski propis o fiskalnoj odgovornosti, koji je donesen krajem prošle godine u izmenjenom zakonu o budžetskom sistemu, voditi u pravcu odgovornog i suzdržanog fiskalnog ponašanja, posebno tokom političke visoke temperature predizbornih kampanja. Fiskalna odgovornost će biti ključni sastavni element svakog recepta po kome bi Srbija ponovo postala prosperitetna zemlja“, pišu Jeger i Lisovolik i upozoravaju da će se u suprotnom, ako se fiskalna odgovornost ne održi, Srbija vratiti na šemu na koju se navikla. A to je, i oni su već shvatili, šema neodrživo visoke potrošnje i uvoza, sa malim izgledima da se ikada dostigne životni standard mudrijih i odgovornijih zemalja sa kojima Srbija želi da se poredi.
Posle ovakve dijagnoze, išla je i preporuka za terapiju koju su predložili Jeger i Lisovolik: „Da bi se pravila o fiskalnoj odgovornosti Srbije zaštitila od moguće visoke temperature predizborne politike i obećanja, jedna sveža ideja o kojoj se može razmisliti mogla bi da bude da glavne političke partije javno obećaju da će poštovati nova pravila o fiskalnoj odgovornosti.“
Eto, nije prošlo ni pola godine a videli smo da nema ništa od poštovanja Fiskalnih pravila prema kojima je budžetski deficit umesto 4,1 odsto BDP-a, koliko je bilo propisano za ovu godinu, ipak usvojen na 4,5 odsto BDP-a. Logično, ako je predizborna, ili možda i izborna godina, kako je već signalizirano od strane visokih političkih funkcionera, onda nam treba za potrošnju onih dodatnih tri odsto BDP-a koliko trošimo kada smo posebno egzaltirani, to jest, u vreme izbora. I time smo složili pojmove u slagalici.
Ali, da bismo dalje nastavili slaganje, ide i sledeće. Ukoliko smo navikli na neodrživo visoku potrošnju i uvoz, to znači da nam pada industrijska proizvodnja. Baš tako, jer statistika pokazuje da je srpska industrijska proizvodnja, posle pada u junu od 4,1 odsto i julu od jedan odsto, nastavila da pada i u avgustu. Drugim rečima, industrijska proizvodnja nalazi se u krizi, letnji rezultati nisu prolazni a mi još nismo dostigli nivo proizvodnje koji smo imali 2008. godine, pre svetske ekonomske krize. I time je složen još jedan red u slagalici.
Logično, sada to upućuje na slaganje sledećih pojmova. Pošto pada industrijska proizvodnja, to znači da imamo malo industrijskih radnika. I zaista, imamo ih tek oko 375.000. A pošto ih imamo toliko, statistika pokazuje da ih je toliko bilo 1961. godine. Pa smo posle toga rasli i razvijali se i stigli do dva miliona radnika u industriji koliko ih je bilo 1989. godine, za koju pamtimo da je bila poslednja uspešna godina. I ako je tako, kada onda možemo da dostignemo nivo industrije iz 1989. godine? Statistika i matematika kažu, ako stalno raste srpski BDP po četiri do pet odsto godišnje, možemo to da dostignemo 2030. godine! Ali, ako vam zvuči mnogo daleko, ne sekirajte te. Prvo, mi uopšte ne rastemo po toj stopi ni prošle, ni pretprošle, ni ove godine. A drugo, vratite se na početak ovog teksta i samo malo promenite red reči: Lako pamtim, brzo zaboravljam… i – dobićete isto.
Opširnije u štampanom izdanju
