Postoji jedna definicija u ekonomskoj teoriji za kreiranje novca koja glasi: Kreiranje novca je stvaranje novog, odnosno dodatnog novca. To je proces puštanja u promet novca koji nije robni novac (zlato), odnosno emisija (izdavanje) novčanica, kovanog novca i depozitnog (žiralnog) novca.
Piše: Radojka Nikolić
Otkad je izbila ova svetska ekonomska kriza, mislim na onaj prvi talas iz 2008. godine, nikako ne mogu da se oslobodim uverenja da je za sve što se dešava, upravo krivica u kreiranju novca. Jednostavno, preteralo se sa kreiranjem. Finansijske inovacije koje su počele intenzivnije da se razvijaju sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, toliko su se namnožile da je prenaduvani balon morao da pukne pre tri godine. Pojednostavljeno rečeno, preteralo se sa kreiranjem novca bez pokrića u robi i proizvodnji.
Sve je, naravno, počelo u Americi ali se na to gotovo zaboravilo pred problemima sa kojima se Evropa muči već dve godine. To jest, Evropska unija čije su problematične članice-dužnici još pre dve godine označene kao PIGS (prasići) – Portugalija, Italija, Grčka, Španija. I evo, kako vreme prolazi, vidimo da jedna po jedna od članica tog niza biva proglašena za nepopravljivog dužnika. Dok se u reči PIGS ne potroše sva slova, nema zaustavljanja. Na to bar upućuje dosadašnje iskustvo.
Ali, kad je reč o krizi i kreiranju novca, da ostavimo po strani beli svet i Evropsku uniju. Mi smo čudo sami za sebe. Bar kada se sagleda kako je „kreiranje novca“ izgledalo kod nas u prošlih desetak godina. Kada se pogledaju uporedni podaci, prosto je neverovatno kako smo uspeli da kreiramo disproporcije da je, na primer, ukupan srpski budžet 2001. godine iznosio oko 255 milijardi dinara a da smo ove godine dogurali do budžeta od 850 milijardi dinara. Budžetska potrošnja nam je, dakle, za deset godina tri i po puta uvećana a da za to uopšte nema pokrića u rastu bruto domaćeg proizvoda. Jer, za deset godina, od 2001. do 2011, sve što smo stvorili i zaradili prodajom proizvoda i usluga (BDP) uvećano je tek za oko 42 odsto.
Da li smo, možda, budžetsku potrošnju povećavali u skladu sa in acijom u prošlih deset godina? Neće biti, jer je inflacija u tom periodu zbirno uvećana za oko 100 odsto. Da smo se sa tim usklađivali, ovogodišnji budžet ne bi trebalo da bude veći od 510 milijardi dinara. Sličan rezultat bi se dobio i da smo se usklađivali sa vrednošću evra, jer je evro, na primer, početkom 2002. godine vredeo 67 dinara a sada vredi nešto iznad 100 dinara. Za deset godina smo industrijsku proizvodnju povećali jedva za tridesetak odsto a broj zaposlenih smanjili sa 2,1 milion na 1,7 miliona ljudi koliko radi danas.
Zato pogled na naš razvoj u prošlih deset godina pokazuje da smo jedino bili uspešni u „kreiranju“ stalnog rasta budžetske potrošnje, odnosno u kreiranju novca. Uskoro će na dnevni red doći budžet za 2012. godinu. I on će bar za desetak odsto biti veći od ovogodišnjeg. Tako kreirajući, približavamo se magičnoj cifri od 1.000 milijardi dinara republičkog budžeta. Kako sada stvari stoje, u tome nas ništa neće sprečiti.
Opširnije u štampanom izdanju
