Naši predstavnici na najvišim nivoima vlasti su zaista hrabri ljudi. Trebalo je imati petlju, pa se od 3. do 5. marta popeti na Kopaonik. Visoka planina, gotovo 2.000 metara, mraz i led, nepristupačni putevi, a sneg – veje li veje. Ali, kad je teško, bar da su svi zajedno – predsednici na gotovo svim nivoima vlasti i upravljanja – od nivoa države do kompanija – mladi, sredovečni, stari. Svi na Kopaoniku, njih bar oko 300, hrabro izdržavaju poslednje nalete zime, pred skorašnji dolazak kalendarskog proleća.

Piše: Radojka Nikolić

Ali, nije samo hrabrost bila u fizičkom smislu izdržljivosti, već i u moralnom. Zaista je trebalo mnogo hrabrosti otići na Kopaonik, okupljanje nazvati pretenciozno „srpski Davos“, pa odatle, preko svite televizijskih izveštača iz najuticajnijih medija sa nacionalnom frekvencijom, poslati poruku narodu koji je ostao u nizini, da mu slede još teži dani. Logično je da oni u to imaju uvid sa Kopaonika. Pa, sa brda se bolje vidi (kako to beše u onoj Njegoševoj…).

Tako je sa Kopaonika tri dana odjekivalo: recesija, recesija, recesija… zaduživanje, zaduživanje, zaduživanje…

Zapravo, bilo je i polemičkih tonova u okviru ta dva pojma. Jedni su tvrdili da smo u recesiji, a drugi da baš i nismo. Jedni su tvrdili da treba još više da se zadužujemo, a drugi da možda ne moramo odmah, nego je potrebno da se malo kasnije zadužujemo.

Ali, kakav bi to Davos bio da nema međunarodni karakter. Za tu priliku našao se iz susedstva, iz Republike Srpske, Milorad Dodik, premijer, a iz nešto dalje Belorusije, već je bio stigao Aleksandar Lukašenko (sa rodbinom i prijateljima zakupio ceo hotel Grand, sada u vlasništvu Miodraga Kostića, ranije „srpskog kralja šećera“). Tako su bili upriličeni i međunarodni susreti, ponude za saradnju, razmena mišljenja. Baš kao u švajcarskom Davosu. Ko je kriv Rumunima (koji imaju Karpate), Slovencima (koji imaju Alpe) ili Bugarima (koji imaju Rilu) što se nisu setili da naprave svoj Davos. Mi smo se prvi setili i zato smo prvi videli kako nadolazi drugi talas krize. Koji preti da nas potopi. Naročito sirotinju. Kao u potpalublju Titanika.

Pa kad je naša politička, ekonomska i privredna elita sve lepo makroekonomski pogledala sa Kopaonika, shvatila je šta nam je činiti i šta ćemo svi ostali da gledamo do kraja ove godine, a možda i duže.

I, onda, tek što su se malo odmorili od Kopaonika, kad – u Hajatu (10.marta) novi skup. Ovoga puta prava tema za njih: Partnerstvo javnog i privatnog sektora u izgradnji važnih infrastrukturnih objekata. Mogu da se grade putevi, škole, bolnice, mini hidroelektrane… sve što je potrebno jednoj ozbiljno uređenoj državi, a koja za to nema sama dovoljno novca. Super, baš bi i Srbija to mogla, ali još nema zakone. E, kad nema zakone, onda o tome u Hajatu mogu da pričaju samo
pomoćnici, zamenici, državni sekretari. Ministri će na te konkretne razgovore doći kada budu usvojeni zakoni. Zna se red u vlasti: zakonodavna, sudska, pa izvršna. A predlozi tih konkretnih zakona još nisu pripremljeni. Najavljeno je da će biti pripremljeni tek ove jeseni. Do tada može da nam odzvanja eho sa „srpskog Davosa“: recesija, recesija, recesija… zaduživanje, zaduživanje, zaduživanje…