Gotovo svi u Srbiji sa strahom ulaze u 2012. godinu. I državni vrh i privrednici i građani plaše se šta će biti i kako će izgledati taj “talas” koji smo proglasili za “drugi talas” krize.
Piše: Radojka Nikolić
U svetskoj javnosti je terminologija već izvesno vreme promenjena, pa se govori o recesiji, ciklusima krize, usporavanju privrednog rasta, problemima fiskalne i monetarne politike… Nama je jednostavnije da sve to zovemo krizom jer naš narod to najbolje razume. Unazad tridesetak godina, kad god nastanu bilo kakvi ekonomski problemi, jednostavno se kaže – kriza je. I svima je jasno, mi imamo našu krizu.
A možda se i ne bi trebalo toliko plašiti tog “drugog talasa” krize. Mi ćemo lagano otklizati u te vode a da nećemo ni primetiti. Naravno, zbog izbora koje ćemo imati naredne godine, pošto smo imali vladu koja je, sada je već sasvim jasno, izdržala pun mandat! Posle 2000. godine, ovo je prva demokratska vlada koja može da se pohvali da je samo rekonstruisana (sećate li se, bilo je to ovog proleća, početkom marta) i da je izdržala ceo mandat. Takva vlada pravi i krajem ovoga decembra 2011. godine, po običaju u poslednji čas, budžet za 2012. godinu. A u budžetu biće planirano, uprkos krizi, više para za izbore. Prema računici MMF-a, na osnovu sagledavanja naših finansija u prošlih deset godina, mi na izbore potrošimo oko tri odsto BDPa. Ako se zna da srpski BDP iznosi oko 30 milijardi evra, onda to znači da ćemo na izbore u 2012. godini potrošiti oko 900 miliona evra! Baš lepa suma za trošenje. To vam je kao kad bi se gotovo sav onaj novac koji je Delez platio za Maksi, pustio u potrošnju. Osetiće se tih 900 miliona evra, ili možda i cela milijardica, i te kako!
Samo, ima dva pitanja: odakle će doći te pare i ko će najviše dobiti da troši. Na prvo pitanje odgovor se zna: novac će doći najvećim delom iz državnog budžeta i iz (nedovoljno poznatih) izvora kojima se partije finansiraju. Ako nema dovoljno domaćeg novca, zadužiće se, prodaće se nešto. Videli smo već prošlih godina kako se to radi. Takođe, i forma raspodele novca se zna: partije po zakonu imaju pravo na povećane budžete za izbore. Ako se i pojavi problem oko neke budžetske stavke – rešavaće se “u hodu”. Nije ovo prvi izborni budžet pa da se ne zna kako se to “premošćuje”. Uostalom, domaća scena je puna političara koji tvrde da su grešili, ali su i mnogo naučili na greškama, pa će ubuduće, kad opet budu na vlasti, znati kako da rade.
Odgovor na drugo pitanje – ko će najviše dobiti da troši – takođe se zna: novac se dobija prema veličini partije. A ko će biti krajnji potrošači? E, to ćemo tek videti. Jer, iz tih para se plaćaju troškovi održavanja partijskih skupova, putovanja, reklamiranja, takozvanog “zakupa medijskog prostora”, to jest oglašavanja na televizijama, u štampi, pa priprema glasačkog materijala, dostava glasačkih listića i promotivnog materijala, sve do plaćanja prisutnih komisija na glasačkim mestima…
U toj neobičnoj lutriji svako će dobiti, neko više neko manje, ali pare će sigurno biti potrošene. I dok evrozonu trese kriza, dok se čelnici EU bore za primat i prekomponovanje svoje asocijacije, nas će zabavljati naši izborni kandidati. Potrošiće se ta milijardica evra za dva-tri meseca. A posle? Ništa strašno. Opet ćemo slušati kako je broj nezaposlenih povećan za sto, dvesta hiljada ljudi i kako imamo veliku javnu potrošnju a mali društveni proizvod. To slušamo dovoljno dugo da smo već naučili. Zato nam jedino preostaje da se radujemo novom izbornom budžetu koji će nam, ovoga puta, doneti Deda Mraz. Srećna vam izborna “milijardica”!
Opširnije u štampanom izdanju
