Pre tridesetak godina, kada se smatralo da ondašnja SFRJ pripada kategoriji razvijenijih evropskih zemalja, što je značilo da i stanovništvo ima prilično dobar standard, u opticaju je bio pojam “socijalne piramide” koja je izgledala otprilike ovako: na samom vrhu tri do pet odsto najbogatijih, oko 20 odsto višeg srednjeg sloja, oko 60 odsto dobrostojećeg srednjeg sloja, oko 10 odsto siromašnih i oko pet odsto ekstremno siromašnog stanovništva.

Piše: Radojka Nikolić

Manje-više, poredak je tako izgledao, uz moguće migracije iz jednog sloja u drugi, ali bez dramatičnijih oscilacija.

Bilo je šta je bilo, pa se posle sve izmešalo. Naročito tokom devedesetih. Mnogo šta se pogubilo. I stanovništvo i slojevi i teritorije, a SFRJ već odavno nema. I tako smo se u Srbiji našli pred novom “socijalnom piramidom” koju više niko ne može ni da sastavi ni da opiše. Samo se pominju – grupe. A to baš i nisu grupe jer je reč o stotinama hiljada ljudi. Na primer, “grupa” siromašnih označava one koji imaju ispod 8.000 dinara mesečno za život a takvih je oko 700.000 ljudi u Srbiji. Nedavno je, na primer, premijer Cvetković rekao da: “Privredni oporavak nije onakav kakav bismo želeli. Građani Srbije i dalje loše žive, a postoje i grupe koje su u izuzetno lošoj materijalnoj situaciji”.

Za neke od njih će, uz postojećih 69, u Srbiji biti otvoreno još deset narodnih kuhinja, pošto se na taj način hrani 78.000 socijalno ugroženih porodica.

Svi ti ljudi su, dakle, na dnu piramide. A kako izgleda situacija na vrhu?

Prema nekim podacima, natprosečno bogati sloj u Srbiji čini oko deset odsto ukupnog stanovništva, što znači da postoji oko 700.000 imućnih. To bi bila “grupa” koja živi izuzetno dobro i ona je, izgleda, znatno veća od onih tri do pet odsto iz nekadašnje “socijalne piramide”. Pojednostavljeno, ta “socijalna piramida” iz srećnih vremena se prilično deformisala, pa ima na vrhu “grupu” od 700.000 najbogatijih (oko deset odsto stanovništva) a na dnu opet ima “grupu” od 700.000 najsiromašnijih (opet oko deset odsto stanovništva). Šta je u sredini?

Teško je reći, jer se obično smatra da nemaju dovoljno visok standard da bi pripadali srednjoj klasi a ni dovoljno nizak da bi se smatrali siromašnima. Njima ostaje samo da biraju “grupu”: da li će se popeti gore – u onih 700.000 najbogatijih ili će pasti dole u onih 700.000 siromašnih. Pošto za sada ne mogu “ni tamo, ni ovamo” njih oko pet i po do šest miliona stanovnika, iako su najbrojnija “grupa”, istovremeno su i najnemoćnija “grupa”. Iako imaju političko-ekonomsku podršku državnih funkcionera koji ih stalno hrabre da će biti bolje, da stižu investicije, da se ubrzano razvijamo, da ćemo biti lideri u regionu, oni nekako to još ne osećaju. Oni najviše žive u realnosti u kojoj sadašnji bruto domaći proizvod iznosi 69 odsto onoga koji je postojao 1989. godine i već desetak godina oscilira za koji procenat dole ili gore.

Pre desetak godina, ubrzo posle petooktobarskih promena, iskusni ekonomista-istraživač Vladimir Gligorov rekao je da je Srbiji potrebno svake godine po desetak procenata rasta BDP-a, da bi tek 2012. dostigla nivo ekonomskog razvoja i standarda stanovništva koji je imala 1989. godine. Mislili smo da preteruje i da je pesimista, a ovom narodu je bio preko potreban optimizam, jer tek što je izveo “revoluciju”. Sada, deset godina kasnije, “grupe” i “grupašenje” nastalo u međuvremenu, uverili su nas da je bio u pravu. Možda je znao nešto što mi nismo mogli znati?