Lako pamtim, brzo zaboravljam – glasi jedna od narodnih pošalica koje bi mogle biti vrlo poželjne i poučne danas.
Piše: Radojka Nikolić
Jer, kada se brzo zaboravlja čovek ne mora da se opterećuje onim što je već viđeno (deja vu). Hajde da ne budemo prestrogi: nije baš sve tako bilo, ali može da liči. Tako je i sa ovom idejom o spasavanju propalih kompanija od strane uspešnih menadžera. Kako se drugačije može neko dokazati da je uspešan osim ako ne spasi ono čemu “spasa nema”?
Ne zna se, dakle, tačno kako je glasio taj predlog menadžera koji su se našli sredinom aprila u Savezu sindikata Srbije, pošto je sastanak bio zatvoren za medije, ali su kasnije do javnosti dopirale informacije kao što je, na primer, sledeći citat iz dnevnog Pressa: „Najveći domaći privrednici predlažu Vladi Srbije da se novac od prodaje Telekoma ne troši na izgradnju novih puteva, već na reindustrijalizaciju zemlje. Oni smatraju da bi država trebalo da osnuje novi investicioni fond ili razvojnu banku koja bi finansirala nove, izvozno orijentisane poslove. Pored para od Telekoma za oporavak srpske privrede, prema predlogu biznismena, trebalo bi koristiti i sredstva iz dela deviznih rezervi, kao i od smanjenja obavezne rezerve banaka.“
Pa, pošto je sastanak bio zatvoren za medije, onda su mediji počeli da pozivaju učesnike skupa da kažu kako je bilo. Iz izjava učesnika se čini da svako ima svoju verziju događaja i svoj pogled na problem. Nije ni čudno, Rašomon kao pojam postoji odavno a Kurosava je film snimio još 1950. godine. Oni koji nisu prisustvovali skupu mogu samo da veruju onima koji su bili ili da nagađaju.
Ali, da ne bi bilo baš po onoj „Lako pamtim, brzo zaboravljam“ cela ta priča oko menadžera-spasilaca neodoljivo me podseća na ekonomsko upravljanje Srbijom iz ne tako davne prošlosti. Na primer, 1994. godine, taman kad je Avramović inaugurisao novi dinar, formirana je vlada uspešnog privrednika Mirka Marjanovića (inače, jedina Miloševićeva vlada koja je izdržala puni mandat od 1994. do 1998. godine). Da ne idemo u detalje, ali ta vlada je prozvana “direktorska vlada” (uz to, još i “vlada narodnog jedinstva”). Na čelu sa direktorompremijerom ta vlada je trebalo da donese ekonomski prosperitet… Dobro znamo kako se sve završilo. Direktori državnih i paradržavnih preduzeća nam nisu baš doneli neki procvat. Najuspešnija transakcija te vlade bila je prodaja Telekoma 1997. godine, u vreme međunarodnog embarga…
Potom smo doživeli demokratske promene u oktobru 2000. godine i već sledeće godine dobili smo “ekspertsku vladu”. Ili, nekoliko vlada, sve su bile ekspertske, ali su se brzo menjale. Na svakih godinu i po do dve dana, stizali su nam novi-stari eksperti. Izgleda, međutim, da se ni oni nisu baš najbolje pokazali, pa su se za obezbeđivanje ekonomskog prosperiteta sada opet prijavili – direktori. Ali, kako su se vremena modernizovala, to nisu više direktori, sada su – menadžeri. Istini za volju, ovi menadžeri nisu vlada, nisu vlast, oni su samo sposobni i žele da budu još sposobniji. Traže da se provere na mukama: da iscede koju kap iz suve drenovine. Samo da im neko pruži priliku i da podršku. Kakvu? Pa, opet – Telekom i još štošta.
A nisu prošla ni dva puna meseca od onog martovskog susreta “na vrhu” na Kopaoniku kad su onoliko zapomagali kako su u dugovima, kako su oni, zapravo, “siroti bogataši”, kako ih ubi nelikvidnost…
Ma koliko da verujete u ciklične teorije, teško da ćete pogoditi šta je sledeće: da li ekspertska ili direktorska, pardon, menadžerska vlada, ili nešto novo… Ima tu još mnogo mogućnosti za kombinacije i za nove eksperimente. Inventivan smo mi narod.
Opširnije u štampanom izdanju
