Baš u vreme kad je u Beogradu počeo 40. jubilarni Fest, nama su neke stvari počele da se dešavaju kao na filmu. Kusturica peva u Briselu, Dačić peva o mostovima na Miljacki a u Srbiji samo što nisu krenule da stižu – četiri milijarde dolara! Pa, to je skoro deset odsto srpskog godišnjeg bruto domaćeg proizvoda!
Piše: Radojka Nikolić
A stižu baš za ono što nam treba – za energetiku i to za najsavremeniju proizvodnju iz obnovljivih izvora energije: solarna energija, vetrogeneratori, biomasa. Najavljene količine „buduće“ proizvodnje 1.420 megavata! Pa, to je više od oba Đerdapa, I i II, koji zajedno imaju 1.328 megavata! Kao da smo u Briselu otvorili pećinu Ali Babe!
I sve nam to baš i stiže od egzotične ličnosti koja nije mogla da se ne zapazi na briselskoj žurci kako cupka uz taktove „Kad bi mogla čuda da se dese…“ dok peva potpredsednik Dačić! Kakav Fest, kakvi filmovi Drvo života, Huver, Megi Tačer, Artist…! Ovo što se nama dogodilo u Briselu u programu „Upoznajte Srbiju kao investicionu destinaciju“ je pravi film. A u našem filmu je i glavni junak bajkovite prošlosti. Urbana legenda je odmah počela da kruži: američki biznismen indijskog porekla, Čirinijev Katurija je kao osmomesečna beba iz Nju Delhija stigao u Njujork pre više decenija. Doveli ga roditelji koji su tada imali samo nekoliko dolara u džepu. Kako je dospeo do uspešnog ili „uspešnog“ investitora još nije procurilo, ali oni koji su malo istraživali priču o velikim poslovnim planovima tvrde da sve deluje prilično neozbiljno. Jer, kompanija Nju dženerejšen pauer, čiji je predsednik Čirinijev Katurija, ima samo osam zaposlenih i godišnji promet od 540.000 dolara, dok im je alternativni biznis – organizacija svemirskih letova. U opticaju je i podatak da je Katurija pokušao da uđe u američki Senat, ali da je taj pokušaj neslavno prošao… No, možda su to nedobronamerne glasine. Ovaj naš „projekat“ koji je lansiran na briselskom skupu, bio bi realizovan kroz konzorcijum čije su članice, prema rečima samog Katurije, firme poput Itona, Džouns Lang Lasala, Martifer grupe, Tošibe, Orenco hidropauera. Dakle, firme koje su prilično respektabilne.
U sve bi to možda i moglo da se poveruje, samo da se to ne dešava baš nekako nezgodno – u naše predizborno vreme. Zato sve mnogo liči na bajku. U jednoj već živimo četiri godine. Baš u proleće, pred izbore 2008. godine stigaoje italijanski Fijat kao neprocenjivo značajna investicija za nas. Prema tadašnjim najavama trebalo je da 2012., to jest ove godine, Fijat Srbija stigne do godišnje proizvodnje od 200.000 vozila, a do sada se stiglo jedva do deset odsto proizvodnje od te najavljivane. I dok smo mi pre četiri godine najavljivali Fijat kao spasonosno rešenje, niko se, izgleda, nije setio da pita Kineze da li bi, možda, oni hteli kod nas da prave automobile. Pa su tako Kinezi otišli u komšiluk, kod Bugara i tu napravili prvu kinesku fabriku automobila u Evropi. Bez glamuroznih najava kad će biti, koliko će proizvoditi i koliko će uložiti, kineska fabrika u Bugarskoj je 21. februara 2012. počela da radi, na osnovu ugovora potpisanog 2009. godine. Kineska auto-kompanija „Grejt vol motor” radi sa lokalnim partnerom „Liteks motori”, godišnji kapacitet je 50.000 automobila a zapošljavaće do 2.000 radnika. Proizvode se tri modela: sportsko-terensko vozilo, pikap i gradski automobil… Možda ćemo ih i uvoziti iz Bugarske, jer će biti jeftiniji. Do tada, imamo mi našu bajku u kojoj su investicije od četiri milijarde dolara. A imamo i stvarnost u kojoj je domaći dinar za mesec dana pao za gotovo deset odsto. Između toga je onih 1.000 evra od besplatnih akcija, podeljenih pred prošle izbore, koje smo već potrošili.
Opširnije u štampanom izdanju
