Primenjena umetnica Vanja Safronova Peričin posvetila se izradi unikatnih šalova i slikanju ikona. Tkani šalovi i ponča šalju se, kao najlepši darovi, u mnoge zemlje Evrope i Amerike

Kreativnost, domišljatost, vitalnost, hrabrost i mnogo toga još danas je neophodno da bi se osmislio sopstveni biznis i uspešno realizovalo samozapošljavanje. Žene u našoj zemlji su ispoljile i istrajnost i preduzimljivost kako bi obezbedile egzistenciju (primeri su brojni) u situaciji kada se mladima sa fakultetskim diplomama i doktoratima pružaju, nažalost, najčešće samo verbalna obećanja i lažne nade.

Jedna od mnogobrojnih dizajnera sa diplomom Akademije za primenjenu umetnost u Beogradu (odsek za dizajn nameštaja i enterijera) je i Vanja Safronova Peričin, koja je sa neverovatnom posvećenošću i ljubavlju pronašla sopstveni posao u tkanju prelepih i autentičnih vunenih šalova i ponča na pokretnom razboju. Posao je, razumljivo, brzo krenuo i širio se zahvaljujući preporukama, kako to najčešće biva.

Kako i kada je sve počelo

Još 2003. godine organizovane su ženske tekstilne radionice koje je vodila Sonja Gregurić, akademska slikarka iz Sarajeva, sa ciljem da se, i na taj način, pruži pomoć nezaposlenim ženama među kojima je bilo i mnogo izbeglica iz Hrvatske i BiH. Vanja, uvek spremna da upozna i nauči nešto novo, završila je, iz dva dela, kurs koji traje dve nedelje, kupila pokretni razboj i počela da tka. Vunu je kupovala u prodavnicama „Sent Džordž” ali je zanimljiv detalj da su joj vunu donosile i žene koje su u međuvremenu ostavile štrikanje i heklanje. Šalovi ove zanimljive i po mnogo čemu nesvakidašnje primenjene umetnice danas nalaze kupce ne samo u našoj zemlji, već kao izuzetno zanimljivi, kreativni, maštoviti i skladno složenih boja „odlaze” kao najlepši darovi u Ameriku, Nemačku, Englesku, Švedsku, Austriju.

U razgovoru za Ekonometar Vanja Safronova Peričin ističe da je svojevremeno radila u svom fahu kao dizajner u firmi „Xylon” koja proizvodi dečiji nameštaj, ali da je svakodnevno putovanje autobusima od Zvezdare do aerodroma Nikola Tesla, gde se nalazi sedište firme, bilo naporno i teško, pa je počela da razmišlja o nekom drugom radnom mestu ili sopstvenom biznisu. Danas je Vanja srećna i zadovoljna jer je pronašla sebe: predano radi na pokretnom razboju na kome je do sada izatkala više stotina šalova. Svaka dva dana njene vešte ruke i umetničko oko završe po jedan šal, čija se cena (oko 2.500 dinara) formira u zavisnosti od nabavne cene vune, motiva, debljine niti.

Zahvalna tetki monahinji

Ova zanimljiva i ljupka tridesetosmogodišnja žena je i velika posvećenica još jednoj umetnosti – ikonopisu. Taj dar za slikanje na drvetu, prepariranog tutkalom i kredom, po predlošku na kome su likovi proslavljenih svetaca, osetila je i uočila posećujući svoju voljenu tetku, monahinju u manastiru Ćelije nadomak Valjeva.

U tom skrovitom kutku, u prirodi i božijem miru, postoji radionica ikonopisaca. Monahinje, koje stara igumanija šalje u Grčku na obuku, vraćaju se u manastir kao instruktorke. Zato su česte posete tetki predstavljale za Vanju ne samo radost prijatnog manastirskog boravka i posmatranja kako nastaju ikone, već su na nju uticale da se i sama posveti ovoj vrsti slikanja. Tako je Vanja Safronova Peričin „nametnula” sebi još jedan koristan umetnički rad, kome s ljubavlju prilazi, uvek željna novih izazova. Ikone koje Vanja Safronova Peričin stvara prodaju se u specijalizovanim prodavnicama.

Vanja Safronova Peričin udata je za ruskog umetnika – vajara Vitalija Vladimiroviča Safronova, koji već 15 godina živi i radi u Štutgartu, gde je i bez znanja nemačkog jezika, ali kao darovit mladi čovek, odmah bio primljen na umetničku akademiju. Kada je završio studije, nastavio je da radi kao profesor u školi s tim što se bavio i pravljenjem skulptura koje su postale neobično cenjene.

Kako život piše najneobičnije romane, Vitalij je Vanju ugledao na fotografiji kod sveštenikove supruge koja je često pozivala pravoslavne vernike bez sopstvenih domova na ručak ili zakusku. Sveštenikova supruga je zapravo bila rođena Vanjina tetka! Devojka koja je imala oči „kao plavo nebo” privukla je Vitalija, rođenog u Omsku u Sibiru, koji je poželeo da Vanju upozna i lično.

„Prst sudbine” je hteo da dvoje mladih iz toliko udaljenih krajeva planete spoji. Vanja i Vitalij već deset godina žive u velikoj ljubavi, ali odvojeni. Venčali su se tek prošle godine, svesni da je poslednji čas da prošire porodicu i „smire se” u zajedničkom domu.