Umetnice uživaju u radosti stvaralaštva ali teško dolaze do novca

U opštem prestrojavanju koje nameću zakoni tranzicije, hiljade naših sugrađana pokušava da se snađe koristeći domišljatost, vešte ruke, potisnuti talenat za primenjenu umetnost, invenciju i kreativnost za početničke biznis projekte. Mnogi se iznenade kad otkriju da su talentovani, a to nisu znali radeći na sigurnom poslu u društvenim preduzećima ili državnoj službi. Kad su ostali bez njih, počeli su da uživaju u svojim kreativnim delima, ali su ubrzo otkrili da im nedostaje bolja organizacija prodaje i veća briga države kako bi sa margine društveno-ekonomske scene zakoračili u sigurnije vode.

Pedagog – umetnica

Jedna od mnogobrojnih žena koje pripadaju grupi samozaposlenih umetnika jeste i Marina Đaković-Đopić, diplo- mirani pedagog, koja se posvetila primenjenoj umetnosti. Njeni zapaženi radovi doneli su joj članstvo u ULUPUDS-u. Mnogi prepoznaju njene najmaštovitije papuče koje je imala prilike da izlaže, a svoj rad je pokazala i u mnogim TV emisijama. Marina je u potpunosti posvećena umetničkom dizajnu: tka, šije, kupuje čizme koje ukrašava na najneobičniji način, od drvenih kalupa pravi čuda od papuča koje su, inače, svetski hit. Entuzijazam da za svoj rad obezbedi sopstveni prostor, kad je to zakonski bilo omogućeno, nestao je kad se suočila sa visokim dažbinama. Smatra da ne bi bolje prošla ni danas, ukoliko se ne ukinu mnoge stavke oporezivanja.

Kako materijalno egzistira umetnica koja 15 godina osmišljava i prodaje svoje umetnički dizajnirane proizvode za svakodnevnu upotrebu?

– Mi koji smo fanatično vezani za ovu vrstu stvaralaštva srećni smo i ispunjeni, ali nismo zadovoljni jer je naša zarada sporadična i nesigurna, a vrednost naših proizvoda potcenjena. Sve sami radimo. Mi smo i privrednici i umetnici, prodavci i menadžeri, jer se država nije potrudila da institucionalizuje sve vrste umetničkog i zanatskog rada, odnosno da pripremi specijalizovane prostore u kojima bi se izlagala i prodavala naša roba. To bi bilo od koristi i nama i državi jer bi se na taj način sve bogatstvo naše nacionalne umetnosti i zanatske veštine moglo predstaviti stranim turistima. Ja sam, na primer, izrađivala opanke koje je naručila jedna Amerikanka, čim ih je slučajno ugledala na aerodromu. Tako sam, u sopstvenoj režiji, izvozila opanke u SAD – priča Marina Đaković-Đopić.

Venecijanske maske

Slična je priča i Duške Kisin, zaljubljenice u umetnost oslikavanja venecijanskih maski koje oduševljavaju posetioce jednog kafića na Adi, inače poznatog po okupljanju obrazovanih ljudi, sa smislom za umetničke vrednosti. Pošto je diplomirala etnomuziku na Muzičkoj akademiji 1993. godine u Beogradu, u vreme opšteg haosa i društvene agonije, tragala je za bilo kojim poslom u skladu sa svojim obrazovanjem. Jedva se zaposlila kao profesor, sa pola radnog vremena u dve škole. Dohodak mizeran, naravno. Snovi mlade žene da će se uhvatiti kao stručnjak u koštac sa sveprisutnim muzičkim šundom, raspršili su se odavno.

– Ko odluči da bude umetnik mora da ima u vidu da će teško zaraditi veću sumu novca, kaže Duška Kisin za Ekonometar.

– Moja je sreća što sam darovita i za slikanje i za tkanje. Kupila sam kalupe venecijanskih maski, nabavila i ostali materijal i počela da oslikavam gipsane maske koje sama izlivam. Ove godine sam prodala oko četrdesetak. To nije mnogo a ni zarada nije velika, imajući u vidu utrošeni rad i materijal (velika maska košta 29 evra).

Uprkos tome, zadovoljna sam svojim stvaralaštvom, posebno kad dobijam pohvale i priznanja.

Može li se umetnost bolje vrednovati, eventualno svrstati u neki od oblika biznisa?

– U 21. veku nemoguće je ostvariti bolju i sigurniju materijalnu egzistenciju umetnika ukoliko se ne promovišu menadžeri za sve vidove likovne i primenjene umetnosti. Podrazumeva se i bolje organizovan specijalni prostor za izlaganje i prodaju naših dela, kaže Duška Kisin.

Slikarka po narudžbini

I mlada slikarka Anita Bunčić, magistar na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, (Nagrada iz Fonda “Pero” i fonda “Marić” za pejzaž), stipendista republičke Fondacije za razvoj umetničkog i naučnog podmlatka, smatra da je čist nadrealizam baviti se umetnošću u našim uslovima. Posebno je teško nepoznatim mladim slikarima i vajarima da obezbede kupce za svoja dela.

– Svakodnevno ste pred štafelajem, srećni ste zbog toga, ali ste svesni u kojoj je meri neizvesno kad ćete i po kojoj ceni prodati svoje delo. Doduše, umetnici su uvek zaluđeni onim što stvaraju, entuzijasti su i lako se navikavaju na nesiguran status. Komforno i luksuzno žive samo najpoznatiji. Hiljade drugih tavore. Ja, na primer, radim po narudžbini zahvaljujući prijateljima koji izlažu i oplemenjuju svoj javni prostor u kome se okupljaju ljudi. Cena mog pejzaža većeg formata je oko 80 evra, i to u dve rate.

U Srbiji, na žalost, još nisu stvoreni dobri uslovi u kojima bi umetnici mogli da stvaraju i da žive od prodaje svojih dela. Umetnika ima mnogo, ali je zbog neizvesne egzistencije sve manje mladih koji se upisuju na umetničke akademije, već traže posao koji će im obezbediti bolju egzistenciju.