Несуђена правница Ивана Берар никада не би своју Радњу креативног хобија заменила државним послом

Када је са 13 година уписала курс шивења, Ивана Берар из Зрењанина није ни сањала да ће је управо њена сингерица хранити хлебом. Несуђена правница одложила је законе и акта и одлучила да уместо „правде“ људима понуди своје уникатне ручне радове: везене кухињске пешкире, шустикле, јастучнице, постељину од правог српског платна, кецеље, торбе, чарапе, завесе… Све оно, како каже, што их бар накратко враћа у домове њихових бака и прабака које су рукотворине носиле и у мираз.

Везом се, подсећа Ивана, раније бавио и отмен свет – племкиње, краљице и принцезе, а младе жене су вековима цењене управо по рукотворинама. Данас, на жалост, школе веза готово да не постоје, иако рукотворине у Србији имају традицију. Како не би у потпуности пале у заборав, Ивана налази време да ученицима основних школа у Зрењанину предочи сву лепоту везења и шивења. Током туристичке сезоне, курсеве држи и на Златибору где има много странаца који желе да науче вез.

Тражња

Нема правила када продаја боље иде. Од када је Београд постао привлачнији за стране туристе, зарада је свакако већа. Све би, истиче Ивана Берар, било још боље да наши људи имају више новца па да себи могу да угоде тако што ће купити управо нешто од ових везених ствари. Међутим, они који воле да имају нешто овакво, најчешће немају за то пара, док они богатији и не маре за овај рад.
Жеља јој је, каже, да прикупи још нешто новца и поново отвори радњу у Београду, али и да ускоро отпутује у Италију и на лицу места упозна свет који тражи њене рукотворине.

– Занимљиво је да се много дечака данас занима за ручни рад. Кад сам их питала откуд они на секцији, рекли су да схватају да без заната нема перспективе, те да није наодмет да знају и то да раде, прича Ивана Берар.

Иако је своју плату могла да зарађује у неком од судова, Ивана се, истиче, никада није покајала што је остала шваља. “Нема ништа лепше него радити за себе“, каже она. Упркос томе што робу мора да набавља сама, да тражи купце, налази инспирацију и идеје како би рукотворине биле оригиналне, уникатне, да организује учествовање на сајмовима и уз све то да везе, Ивана признаје да јој ништа није тешко.

– Не бих себе могла да замислим у канцеларији од седам до три, мада сам свесна да ни упола не бих морала оволико да радим и јурим да зарадим, каже и додаје да су јој се овако не само остварили девојачки снови, већ је спојила лепо и корисно, од чега сасвим пристојно може да живи.

Цене

Везени пешкир са хекланом чипком Ивана продаје за 1.600 динара, док комплет за вез кошта 550 динара. Роба се набавља по велепродајним ценама у Чешкој, Турској, Италији. Будући да има доста жена које су после изгубљеног посла почеле да се баве управо ручним радом, посао је разрађен до детаља. Зна се од кога се роба набавља, где је најповољније и најквалитетније. Галерије су најчешћи наручиоци Иваниних рукотворина.

– Никада не знам колико сам тачно зарадила, али ми се није догодило да немам новца у новчанику. Што је најважније, успевам да покријем трошкове набавке платна, конца, игала, специјалних пешкира који се морају наручивати у иностранству и да остатак месеца пристојно живим с породицом, истиче Ивана.

Да гоблени, везене чарапе, столњаци с мотивима српске ношње не би остали у четири зида, Ивана се повезала са туристичким организацијама Београда и Зрењанина тако да странци који дођу у Србију могу да виде њених руку дело и наруче их.

Доскора су рукотворине могле да се купе и у Радњи креативног хобија у Београду, али су високе дажбине и порези натерали Ивану да привремено „излог пресели“ у Зрењанин, где готово свакодневно стижу наруџбине. Највише од Италијана који веома држе до традиције, препознају „траг људске душе“ и купују рукотворине, прича Ивана.

После година проведених на бироу, Ивана је успела да региструје своју самосталну радњу. Помогла јој је држава. „Добила сам бесповратан кредит. Услов је био да се две године бавим овим послом, плаћам доприносе и остатак новца утрошим за куповину машина, што сам и учинила“, прича.

Захтеви њених муштерија су различити: интересују се за офингере који ће бити украшени српским везом, за торбе од сељачког платна, папуче… Ивана готово сваког викенда долази у Београд и у центру града, пред Безистаном, излаже и продаје рукотворине.

– Ова акција је својевремено договорена са туристичким организацијама које странце доводе до Безистана где на лицу места могу да се изаберу и купе везене хаљине, кошуље, чипке… Осим готових радова, може се пазарити и само материјал – платно, пешкир, конац и игла са шаблоном по коме се везе, што је готово упола јефтиније него да се купује готов ручни рад, испричала нам је Ивана Берар.

Сања Илић