Stevan Stanić inovacijama i eksperimentima poboljšao uslove života činčila, što donosi veću zaradu i uštede
U Aranđelovcu i drugim mestima Šumadije, sve veći broj domaćinstava bavi se gajenjem činčila. U taj mali biznis uveli su ih preduzimljivi Slovenci, koji su u Evropi najpoznatiji odgajivači ovih životinjica, nalik vevericama. Ovim poslom, čekajući da mu stigne prvi ček sa zasluženom penzijom, bavi se Aranđelovčanin Stevan Stanić, po zanimanju mašinski tehničar. Sa bratom od tetke, Milosavom, počeo je (sa dve porodice činčila – 10 ženki i dva mužjaka) da se bavi gajenjem činčila od čijeg se skupocenog krzna izrađuju ženske bunde i šalovi. Sada njegova mini farma broji između 80 i 120 činčila.
– Gajenje činčila dnevno zahteva od jednog do tri časa rada – priča Stevan.
Dragocene savete dobio sam od iskusnih odgajivača Zorana Rankovića (iz Vitanovca) i Slobodana Titelca (iz Inđije) koji pomažu novim uzgajivačima. Dosta toga sam naučio svakodnevno prateći život činčila, od kada se okote do njihove pune zrelosti (osam meseci). Od uslova života u kavezima umnogome zavisi njihovo razmnožavanje i kvalitet krzna čija se cena kreće od 15 do 100 evra – kazuje Stevan Stanić.
Postojbina činčila je u Južnoj Americi, u Peruu i Boliviji, ali su se, po svemu sudeći, one adaptirale i na šumadijsku klimu. O tome Stanić kaže:
– Takozvana „čapmanova činčila“ je glodar iz familije viskaša, a životinjice su težine od 450 do 800 grama. Mogu biti bele, crne, sive i bež boje. U krznarskoj industriji najviše su tražene sive činčile tzv.“standard“, sa crnim leđima i belim stomakom. Krotke su, bez neprijatnog mirisa i dostižu starost do dvadeset godina. Inače, veoma su otporne i kod njih nisu poznate zarazne bolesti kao kod drugih životinja – objašnjava ovaj veliki ljubitelj prirode i životinja.
Prostorija u kući u kojoj Stanić gaji činčile nalik je na apoteku. On ističe da su činčile veliki čistunci. Prostorija treba da bude uvek suva, čista, provetrena sa temperaturom od 14 do 20 stepeni.
– Činčile vole dobru muziku i uživaju u njoj, ali ne u “narodnjacima“. Vole i prijatne razgovore, a viku ne podnose. Ovde im je zaista mnogo lepše nego u jazbinama Južne Amerike – veli naš sagovornik.
Stevan sam konstruiše nove kaveze, ventilaciju i kadice u koje sipa mlevenu vulkansku prašinu, koja se uvozi iz Španije. Zrnca te prašine imaju piramidalni oblik i služe za odmašćivanje krzna činčile. Kako smo saznali od vlasnika farme, činčile nisu veliki potrošači hrane. Dnevno pojedu 25 grama briketirane hrane koja se kupuje. Vodi se računa i o sadržaju šuške – prostirke i njenoj zameni. Stanić posebno ističe da vulkanska prašina veoma mnogo utiče na kvalitet krzna. Skoro mu se desilo da je u originalnom džaku pronašao zapakovan cement, pa se, očigledno, treba čuvati trgovačkih trikova.
– Nema sumnje da uz ljubav, znanje i nekoliko časova rada dnevno, uz određene troškove, kada se sve sabere, biznis sa činčilama se svakako isplati – sa zadovoljstvom ističe Stevan Stanić.
