Iako bi većina onih koji prvi put vide jagode Ljiljane Jatić iz Obrovca pomislili da su veštački sazrevale, „pumpane“ hormonima, sve je iz domaće radinosti, poručuje ona

Kada se pre šest godina, jednog leta, vratila iz Italije gde je kao sezonski radnik brala jagode, Ljiljana Jatić, iz sela Obrovca kod Bačke Palanke, nije pretpostavljala da će samo godinu dana kasnije i sama imati svoje „sezonce“. Pogotovo nije mogla znati da će posao ići toliko dobro da od podstanara sa troje dece, u međuvremenu sagradi kuću od 300 kvadrata na kojoj bi joj danas mnogi pozavideli. Ljiljana je, međutim, i te večeri kada smo pravili razgovor za Ekonometar, tek bila stigla iz plastenika. Tamo je sedam dana u nedelji, po ceo dan.

– Porodica je u plasteniku od februara do novembra. Čim se pobere jedna tura, sledi novo sađenje, tako da, iako je reč o sezonskom poslu, oko jagoda ima mnogo da se radi. Pogotovo ako neko stvarno hoće da u svakom trenutku ima najbolju ponudu za tržište i ko računa da će kvalitetnu robu moći dobro da proda, priča Ljiljana.

Počela je, kaže, bukvalno ni iz čega. Kada, kao svršeni trgovac, nije prošla na konkursu jedne privatne firme, rešila je da u 35. godini nešto promeni, zbog svoje troje dece. Dosta joj je bilo i podstanarskog staža i nadničenja. Imala je sedam jutara zemlje, koje je nasledila, i htela je da proba da iskoristi taj imetak. Računica je pokazala da joj za početak posla, dakle da zasadi jagode na skromnih 30 ari, postavi plastenike, obezbedi navodnjavanje kap po kap, kupi rasad i đubrivo, treba oko 3.500 evra. A ona je imala 1.000 evra, zarađenih u Italiji. Ostatak je pozajmila od ujaka. Odmah je 3.000 evra uložila u jagode, nabavku folija koje će ih štititi od zime, a i sa kojih će ih, kada sazru i počnu da otpadaju, lakše sakupljati nego da se „valjaju“ po blatu.

Preostalih 500 evra joj je trebalo da plati radnike kako bi jagode na vreme bile obrane, jer ako se propusti samo jedan dan, dosta se izgubi.

Cela porodica je bila uključena u posao, kaže ona, i dodaje da sve to što danas poseduje ima svoju cenu.

Porodica se odrekla i letovanja i zimovanja i skupih automobila… Sve zarađeno je ponovo ulagano u proširivanje proizvodnje. Jedino za šta nisu štedeli jeste da po meri sebi priušte krov nad glavom gde će svako imati prostor za sebe. Osim toga, ovaj posao im je pomogao i da ona i muž koji radi kao mesar, ne moraju da razmišljaju da li će i kako izvesti decu na put.

– Dodatni problem te 2002. godine bio je što se za kredit kod banke morala obezbediti hipoteka. A ja podstanar! Nisam imala ništa, ni redovna primanja kojim ću pozajmicu vraćati, ni svoju kuću, baš ništa – priča Ljiljana.

Muka je bila i od čega da kupe traktor, jer je trebalo pripremiti 30 ari zemlje da bi se jagode zasadile. Kupili su ga na licitaciji. Danas sa dva nova traktora oru, a proizvodnja je proširena na oko 4,5 hektara. S tim što se svake godine dodatno proširuje. Ljiljana ima nameru da, ukoliko sve bude išlo po planu, od Obrovčana koji imaju zemlju, a ne koriste je, uzme u zakup i dalje nastavi sa proširivanjem proizvodnje.O tome zašto se baš odlučila za proizvodnju jagoda, Ljiljana kaže da je to posao gde se novac najbrže vraća. Posle samo devet meseci od prvog zasada, dobijate novac na ruke. A još ako jagoda dobro rodi…

O sađenju i gajenju crvenih plodova saznala je dosta u Italiji, ali i čitajući i konsultujući se s ljudima koji se profesionalno bave ovim poslom. Danas je njen plastenik i ogledno polje za studente poljoprivrede koji uče kako se u Srbiji uzgaja sorta „šabačka jagoda“, kojoj upravo ovo podneblje najviše odgovara. Ljiljana kaže da je specifičnost „šabačke jagode“ u tome što su plodovi vrlo krupni i to toliko da bi se na prvi pogled moglo reći da su jagode hibridne. Ali nisu. Reč je o prirodno uzgajanoj jagodi, bez dodataka hibrida, hemijskih đubriva, pesticida, hormona i raznih drugih dodataka koji bi ubrzali njeno sazrevanje.

– U to će se uveriti svako ko zagrize jagodu. Dakle, ukus je kao kod prave domaće jagode, kaže Ljiljana.

Da nije tako, kompanija „Nektar“ ne bi bila jedan od njenih glavnih kupaca. A ovaj proizvođač je poznat po tome da pravi isključivo prirodne sokove, bez veštačkih zaslađivača. Ljiljana kaže da joj je u velikoj meri u ovom poslu pomogao inženjer Aleksandar Leposavić koji joj je i preporučio „šabačku jagodu“ jer vrlo dobro poznaje karakteristike tog podneblja, zbog čega mu je beskrajno zahvalna.

Već prve godine Jatići su bili rekorderi u proizvodnji jagoda, kaže Ljiljana, ne želeći da obelodanjuje koliko su to tona ukusnog voća pobrali. Ali, dodaje da od tada nisu gubili trku i da „drže“ nivo, samo što su proizvodnju proširili i što bi danas njihove jagode mogli da preuzimaju svi veliki supermarketi, i domaći i inostrani. Ali, do tog dogovora nije došlo, jer niko od velikih nije spreman da jagodu plati odmah, prilikom preuzimanja, već žele da plaćaju na odloženo. Ovako kako stvari sada stoje, jagode će i ubuduće završavati na kvantašu gde ih nakupci otkupljuju koliko god da Jatići naberu i novac se odmah dobija, kaže Ljiljana. Ova porodica danas u Obrovcu ima četiri svoja plastenika, koji po svemu liče na evropske. Imaju šest zaposlenih od marta do novembra, a kada je berba, tokom maja, imaju i do 80 sezonaca.