Nisam mogao ni da pretpostavim da ću za samo dve godine da postanem poznat u proizvodnji i preradi aronije, kaže Nikola Milošević, diplomirani ekonomista, koji nije više hteo da čeka posao na birou, već je odlučio da podigne plantažu aronije i krene u porodični biznis sa suprugom Anicom, diplomiranim sociologom

Selo Moravac smešteno je u plodnom aleksinačkom Pomoravlju, udaljeno četiri kilometra od ove varoši. Ovde se ljudi godinama bave povrtarstvom, u novije vreme i jagodarstvom, ali mladi ekonomista Nikola Milošević rešio je da napusti tradicionalne kulture Moravčana i uvede novinu na ovdašnje oranice. Pre tri godine osnovao je plantažu aronije, čudnovate voćke za koju je u to vreme retko ko znao. Njegov pionirski poduhvat privukao je pažnju javnosti i za kratko vreme Moravac je postao poznat po aroniji. Dok sedimo na terasi kuće sa koje se pruža lep pogled na negovanu plantažu, Nikola za Ekonometar priča o tome kako je ušao u ovu priču.

– Završio sam Ekonomski fakultet u Nišu i, kao za većinu mladih ljudi, nije bilo posla. Čekao sam tako dve-tri godine, a onda sam rešio da uzmem stvar u svoje ruke. Za aroniju sam saznao preko interneta i palo mi je na pamet da bi to mogla da bude budućnost moje porodice. Ovde ispred kuće je bila šuma, sve je bilo uraslo. Iskrčili smo i sve lepo očistili. Prvih petsto sadnica kupio sam od firme „Superior“ u Velikoj Plani. Bilo je to u jesen 2011. godine kada je malo ljudi znalo za aroniju. Sadnice su bile dvogodišnje i već naredne godine donele su prvi rod. Iduće, 2012. godine od iste firme kupio sam još hiljadu dvogodišnjih sadnica koje sam zasadio na drugoj njivi nedaleko od ove, tako da sada imam dve moderne, ograđene plantaže sa 1.500 sadnica koje se navodnjavaju sistemom kap po kap.

Nikolina supruga Anica takođe poseduje diplomu Niškog univerziteta. Završila je sociologiju na Filozofskom fakultetu, ali ni ona nije našla posao u struci za koju se pripremala. Nekoliko godina radila je u jednoj beogradskoj agenciji za nekretnine. Ona takođe radi na plantaži, mada je trenutno posvećena sinčiću. I Nikolini roditelji Slobodanka i Slaviša su aktivno uključeni u posao.

Aroniju gaje po principima organske proizvodnje, a to znači da ne upotrebljavaju pesticide i herbicide, niti veštačko đubrivo. Ne prska se, korov se uklanja ručno, trava se kosi trimerom. Đubre je pregorelim stajnjakom, a već iduće godine planiraju da podnesu zahtev nekoj sertifikacionoj kući, jer, smatra Nikola, sa sertifikatom o organskoj proizvodnji moći će bolje da plasiraju aroniju i proizvode od nje – sok, slatko, čaj i aroniju u prahu.

Prva plantaža ove godine je donela rod od dve tone, a drugu je pogodio grad, tako da je podbacila, ali Nikola očekuje da se oporavi već u sledećoj sezoni. Veći deo preradio je u sokove, slatko i čajeve, a u jednoj hladnjači ima još oko pola tone ploda. Raduje ga činjenica da se prodaja povećava, da su ljudi čuli za njegove proizvode i da ima kupaca iz cele Srbije, od krajnjeg juga do krajnjeg severa. Aroniju i proizvode od nje kupuju ljudi koji brinu o zdravlju, kako oni koji imaju neke zdravstvene probleme, tako i oni koji veruju u njena zdravstvena svojstva, pa je upotrebljavaju preventivno. Iako rađaju tek dve-tri godine, plantaže Milošević su se pročule.

– Smatram da nemam ozbiljnu konkurenciju u regionu. Ima još ljudi koji su zasadili aroniju, ali nisu mnogo postigli. Imaju i po hiljadu sadnica, ali ne znaju šta će sa njom, jer nemaju preradu. Neki su me zvali i nudili da je otkupim, ali ja imam dovoljno svoje za preradne kapacitete kojima raspolažem. Mislim da sam najpoznatiji u ovom kraju i ljudi kupuju kod mene, jer više vole hladnoceđen sok, nego industrijski. Ovo je kvalitetna zanatska proizvodnja, kaže ovaj plantažer.

Kakvu poruku šalje onima koji nameravaju da krenu njegovim putem?

– Treba verovati u svaku priču u koju uđeš. Ništa ne pada preko noći. Treba biti strpljiv, uporan, dosledan i rezultati će postepeno doći. Korak po korak. Da mi je neko pričao da ću za samo dve godine da postanem poznat u ovom poslu, da će televizije i novine da se interesuju za moju proizvodnju, ne bih mu verovao. Ali, evo, desilo se – kaže Nikola Milošević.

Iako mlad preduzetnik, Nikola je shvatio značaj marketinga, za koji kaže da predstavlja ključnu stvar u poslovanju. U glavnoj ulici u selu postavio je tablu, štampao brošuru u kojoj predstavlja svoje proizvode i njihova lekovita svojstva, otvorio je fejsbuk stranicu na kojoj objavljuje fotografije, program, novine, a u planu je i izrada sajta.

Ipak, jedan od najsigurnijih puteva do tržišta je preporuka i marketing „od usta do usta“. Kupci iz Aleksinca i okoline dolaze lično, a ostalima naručeni proizvodi stižu brzom poštom. Ako iz nekog grada, recimo iz Niša, ima više narudžbina, Nikola sve lepo spakuje i odveze im od vrata do vrata. Efikasnost i odgovornost u preduzetništvu – prva je lekcija iz preduzetništva koju je Nikola naučio.