Ако хоћеш више да имаш, мораш више и да радиш

Сваки је занат златан, каже народ, а Нишлија Драган Голубовић то и доказује. Иако му је диплома педагошке академије омогућила рад у топлој учионици и свакодневни узбудљив сусрет са радозналим погледима малишана, увек је поред дневника имао и додатни “алат”. Драган ништа у животу није препуштао случају, увек је “владао ситуацијом” и обезбеђивао сигурну егзистенцију својој породици, не либећи се послова које “дипломирани” по правилу избегавају. Његова тренутна занимања су – учитељ, обућар и студент. Још шест испита дели га од дипломе Учитељског факултета у Лепосавићу. Ради у Основној школи “Ратко Вукићевић”, у центру Ниша, а у чувеној Душановој улици у овом граду држи обућарску радњу.

– У животу сам много тога радио. Потичем из занатске породице. Рођен сам у селу Горње Гаре у црнотравској општини где се рађају мајстори за све. Деда ми је био пинтер, ковач, столар, зидар. У Матејевцу код Ниша је правио бачве од десет до петнаест хиљада литара. Правио их је у самој просторији, јер нису могле ни да се унесу, ни да се изнесу. Отац ми је био грађевински предузимач, радио је у Вршцу, а ја нисам желео да будем ништа од тога. Хтео сам да будем учитељ, па сам 1984. године завршио Педагошку академију у Алексинцу. Две године сам радио у свом крају, а затим сам се запослио као учитељ у ОШ “Ратко Вукићевић” у Нишу, почиње своју занимљиву причу Драган Голубовић, нишки учитељ и обућар.

Чувај оно што имаш

“Чувај оно што имаш, да би имао оно што немаш”, Драганов је животни мото. Ту паролу држи у школској учионици, красила је његов кафић, а на видном је месту и у његовој обућарској радњи.

– Пошто су учитељске плате мале и тешко се живи, морао сам да радим и нешто друго. Хтео сам да омогућим деци мало бољи живот. Док сам био млад, радио сам грађевинске послове. После сам отворио кафић у Дражевцу код Алексинца, одакле ми је супруга. Кафић сам водио десет година, а онда је посао почео да посустаје. “Покрили” су ме већи кафићи у Житковцу. Видео сам да ту нема `леба, па сам се преоријентисао на обућарство. Имао сам подршку супруге Биљане која је професор разредне наставе и ради у истој школи, а помаже ми и у радњи.

– После затварања кафића, отворио сам ову радњу. Ту је годинама радио један стари Власотинчанин, добар мајстор. Регистровао сам радњу као помоћну делатност, али о занату појма нисам имао, па сам примио мајстор-Банета. Био је млад, али добар мајстор и од њега сам посао научио за шест месеци. Усавршио сам занат и сада важим за једног од најбољих нишких обућара.

Обућарство изумире

– Ово је стари занат за који опада интересовање. Неколико година тражим децу да их обучим, али нико неће у обућаре. Молио сам и своје бивше ученике који су без посла, неће, јада се Драган.

Кинези нас затварају

Као и осталом неквалитетном робом, Кинези покривају наше тржиште и јевтином обућом. По Драгановим речима, поправка објективно кошта око 500 динара, али муштеријама је скупо. Кажу, па за те паре могу да купим нове ципеле код Кинеза. Нема везе што те ципеле не вреде и убрзо их донесу на поправку која је скупља од самих ципела.

Посао се развијао, па је Драган примио помоћника Дејана. Уствари, Дејан је такође добар мајстор и он покрива смену када је Драган у школи. – Радња ми је на релацији стан – школа. Близу је школе, па за време паузе могу да је обиђем, да видим да ли је све у реду. Мењам се са Дејаном. Кад сам ја на настави, он је у радњи. Зашто сам се одлучио баш за обућарство? Мислим да у овом послу могу да урадим више него у неком другом. Заволео сам тај занат и не намеравам да се повучем ни када завршим факултет. Зато што сам усавршио посао и зато што ми пружа задовољство, али и зараду. Ако хоћеш да имаш више, мораш више и да радиш. Можда сада и не морам толико да радим, јер супруга и ја имамо посао просветних радника, кћерка Оливера је завршила економски факултет и однедавно ради у једној банци, син студира економију, а ето, и ја сам студент у 48. години. И поред свега, нећу да напустим обућарство. Бар тако мислим, да смо живи и здрави, па ћемо видети, размишља учитељ, студент и обућар Драган Голубовић.

С. Пинтер