Na površini od jednog hektara prostire se kompleks koji okružuju brda, potoci, šume i pašnjaci, a tu je i jezero na kome gosti mogu da pecaju, uživaju u šetnji ili odmaraju. Slaviša Živković gradio je ovo svoje carstvo od 2000. godine, a njegova ljubav prema zavičaju, umetnički duh i osećaj za biznis spojili su se u jedno i kreirali mesto za uživanje, sa lepo uređenom baštom, restoranom i apartmanima, koje danas posećuju turisti iz cele Srbije

Ljubav prema zavičaju dovela je Slavišu Živkovića nazad u rodno selo Trbušnica kod Lazarevca posle 22 godine odsustva. Igrom slučaja, baš toliko godina imao je i kada je napustio roditeljski dom i otišao u Aranđelovac gde je zasnovao svoju porodicu. Iako je završio srednju elektrotehničku školu i počeo da radi u Kolubari, njegove umetničke sklonosti prema fotografiji, slikarstvu, vajarstvu, ali i poeziji nisu mu dale mira. Zato je sa suprugom Milijanom otvorio fotografsku radnju u Aranđelovcu, a u međuvremenu je imao veliku želju da se vrati u rodni kraj. Želeo je da napravi interesantan prostor koji bi ga inspirisao na stvaranje novih umetničkih dela, a spletom okolnosti, uz veliki trud, rad i posvećenost, nastalo je današnje etno selo Babina reka koje je ekipa Ekonometra posetila početkom juna.

– Pošto je mnogo ljudi dolazilo da vidi sve to što mi radimo i gradimo, jednostavno smo izgubili privatnost a vaspitanje nam nalaže da svakog gosta dočekamo i poslužimo kako valja. Tako smo i odlučili da krenemo u posao sa turizmom i ugostiteljstvom, dodali smo restoran i nekoliko kućica kao smeštajne kapacitete. Pre toga ja sam se bavio slikarstvom i vajao u drvetu, zahvaljujući Bogosavu Živkoviću koji me je jednom prilikom pozvao da mu pomognem, nakon čega me je taj svet umetnosti opčinio – kaže Slaviša Živković, vlasnik i idejni tvorac etno sela Babina reka.

Glavni motiv na njegovim slikama je stara srpska kuća, a kompleks koji danas posećuju turisti iz cele Srbije, među kojima i poznate ličnosti – političari, glumci, sportisti – uređen je u pravom etno stilu.

– Supruga i ja smo 2000. godine napravili vikendicu na imanju koje smo kupili od komšije, dok je moj rođeni brat nastavio da živi u našoj rodnoj kući. Sve je bilo isto kao i sada, samo što nismo imali stolove u dvorištu, a napravili smo i dve kućice dvema ćerkama. Prema mojoj zamisli, sve smo dekorisali kamenjem koje smo dovlačili sa Venčaca, Divčibara, iz Morave. Gradili smo do 2010. godine, malo po malo, strpljivo i uporno – objašnjava Živković u razgovoru za Ekonometar i dodaje da je ovo mesto gde je proveo detinjstvo i gde se najlepše oseća.

Umetnik sa osećajem za biznis

Te 2010. godine Slaviša je registrovao firmu, dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od 25.000 evra i tada su Živkovići podigli restoran, a etno selo je zvanično počelo sa radom.

– Posebno sam ponosan na to što sam oživeo najzabačeniji deo sela. Dok sam deset godina gradio ceo kompleks ljudi su to posmatrali sa nevericom, ali ja sam ćutao i radio. I kada sam odlučio da krenem u ugostiteljstvo znao sam da ću uspeti jer jednostavno osećam neke stvari – ističe naš sagovornik.

Danas se etno selo Babina reka prostire na površini od jednog hektara, na samo 12 kilometara udaljenosti od Lazarevca i 20 kilometara od Aranđelovca. Smešteno je na samom kraju Trbušnice, izolovano prirodom od svega urbanog. U okviru kompleksa je lepo uređena bašta sa fontanama i prirodnim hladom, kapaciteta više od 200 mesta, bina za kulturno-umetnički program i suvenirnica, a Slaviša Živković je započeo i gradnju velikog zavičajnog muzeja. Kompleks okružuju brda, potoci, šume i pašnjaci, a tu je i jezero na kome gosti mogu da pecaju, uživaju u šetnji ili jednostavno odmaraju. Tu se jednom godišnje održava i takmičenje ribolovaca. Pored jezera protiče potok u narodu poznat kao Babina reka, po kome je etno selo i dobilo ime.

– Od 2010. godine smo dodali deo na ulazu kompleksa, tu je još jedan restoran sa oko 80 mesta i apartman, tako da sada imamo četiri apartmana i tri restorana. Imamo desetoro stalno zaposlenih, uglavnom konobara i kuvara, i moram da istaknem da plate nikad nisu kasnile ni dan, što mi je najvažnije. Ne radimo samo ponedeljkom, a inače funkcionišemo kao i svaki drugi restoran. Imamo često zakazane proslave, ali ljudi dolaze i bez najave – na ručak, večeru, puno je mladih parova koji dolaze da bi se baš ovde verili. Dolaze i na ekskurzije, na izlet. Pošto nismo baš na glavnom putu ljudi uglavnom planiraju dolazak unapred, a nisu retki ni oni koji se ponovo vraćaju očarani ovim ambijentom i odličnom kuhinjom.

Slaviša kaže da ne može da proceni koliko je do sada investirao u svoje etno selo, jer nikada nije izvodio tu računicu. Stalno je ulagao i gradio malo po malo, deo po deo, uglavnom od sredstava koje zaradi. Kredit Fonda za razvoj bila je jedina državna pozajmica koju je uzeo i kaže da zaduživanje nikome ne preporučuje.

Kada je iz umetnosti uplovio u preduzetništvo zamišljao je sve kao igru – „inače verovatno ne bih ni ušao u celu priču!“ – ali kada je već krenuo u posao u potpunosti mu se posvetio i smatra da je uspešan.

– Ja sam zadovoljan! U ugostiteljstvu morate najpre da stvorite neobičan, autentičan ambijent, različit od drugih, koji će se ljudima dopasti na prvi pogled. Zatim, morate imati dobru kuhinju. I naravno, sve mora da bude na svom mestu, počev od konobara do higijene, jer se kao i u svakom poslu ništa ne dešava slučajno. Tamo gde neko posveti pažnju onome što radi – taj posao funkcioniše na pravi način – zaključuje Živković.

Ljubav pokreće sve

Delovi etno sela Babina reka nose posebne nazive i u ovom kompleksu je sve koncipirano tematski. Slaviša je autor svih naziva, a posetioci kompleksa mogu da vide i njegove pesme, kao i poeziju njegove ćerke Sanje i izložbu fotografija ćerke Maje, na temu senki. Naš domaćin rekao nam je da je ovde sve posvećeno ljubavi jer je ona pokretač i osnova svega – ljubav prema ženi, prirodi, hrani, umetnosti, zavičaju. Verovatno je njegova ljubav prema zavičaju i pokrenula ceo posao.

– U početku sam hteo da poklonim prijateljima po plac, da ne budem sam, ali prvih pet godina niko nije hteo da prihvati jer su bili nepoverljivi. Uslov je bio samo da izgrade nešto i da to bude u skladu sa kompleksom, da se ne narušava celina i stil. Dvojica mojih drugova su na kraju pristala, a treći plac je ostao moj – priča Slaviša.

U okviru kompleksa nalazi se i sportsko igralište, a jedna od atrakcija, i svakako ljubimac najmlađih, je magarica Mici. Svuda se nalaze razni stari predmeti koji predstavljaju mali muzej na otvorenom, a onaj pravi veliki zavičajni muzej Slaviša je već počeo da gradi. U njemu će se naći predmeti iz prošlosti koji će dočarati kako se nekada živelo, jedan prirodnjački i jedan umetnički deo. Ipak, ne žuri previše jer je za realizaciju ove ideje potrebno još dosta sredstava.

– Potreban nam je jedan zabavni deo, i za decu i za odrasle, i to planiramo da napravimo ispod kompleksa, prema jezeru. Fale nam i smeštajni kapaciteti i neka veća sala za ručavanje jer nam sada već dolaze gosti iz cele Srbije, ali ima vremena za to. Inače, zakup jedne kućice je 3.000 dinara za noć i tu može da spava petoro ljudi.

Slaviša smatra da posao ugostitelja danas verovatno otežava ekonomska (ne)moć građana jer mnogi, uprkos pristupačnim cenama, ne mogu više sebi da priušte izlazak u restoran ili dolazak u etno selo gde bi opušteno ručali sa porodicom. Država bi verovatno mogla više da podrži preduzetnike, ali Živković podseća i na činjenicu da su mnogi zloupotrebili kreditiranje.

– Ja sam postao srećan čovek onog trenutka kad sam naučio da ništa ni od koga ne očekujem. Tada sam postao zadovoljan. Slaviša kaže da etno selo preko leta uspeva da zaradi, dok zimi nema toliko posetilaca. Ipak, opet se vraća na ljubav i kaže da on prosto voli da boravi u tom kompleksu i da ga to čini zadovoljnim.

– Naravno, nismo u minusu, ali i da imam neki džak para opet bih ga ovde uložio. Stvorio sam ambijent koji želim i to mi je dovoljno – poručuje Živković.

Podrška porodice

Supruga podržava Slavišu u njegovim idejama od samog početka, kada su zapravo i postigli dogovor da krenu uceo posao. I ona i njihove dve ćerke veoma vole da dođu u Trbušnicu.

– Ćerke trenutno imaju dosta svojih obaveza, ali su preko društvenih mreža uključene u posao i one vode taj marketinški deo. Što se tiče njihovog većeg angažmana – ja ne utičem puno na njih i one će same proceniti šta ih zanima. Imaju svoj put kao što sam i ja imao svoj i kao što sam hteo i voleo da napravim sve ovo – ističe Slaviša.

Živković kaže da prilikom realizacije svog projekta nije previše posmatrao druga etno sela koja su poslednjih godina veoma brojna u Srbiji. Prema njegovim rečima, ima previše svojih ideja i fali mu samo novac da ih sve ostvari.

– Ipak, više volim da nešto gradim i pet godina ako je potrebno nego da se zadužujem. Trenutno tako razmišljam jer smo došli na određeni nivo na kome možemo da funkcionišemo.

Na pitanje može li da se živi od ovog posla Slaviša kaže da uz rad od 17 sati dnevno očigledno može.

– Nikad ne legnem pre jedan, a ustajem rano. Meni je to sasvim dovoljno spavanja, navikao sam organizam i nemam problem sa tim jer uživam u svom poslu. Ostvario sam svoje snove, ali i dalje sanjam – zaključuje u razgovoru za Ekonometar Slaviša Živković.