U narod je ušla doskočica: bogat, a ne radi za „Kolubaru“. Sumnjivo, nema šta

Piše: Branislava Džunov

Šta bismo mi bez „Kolubare“? Smrzli bismo se! Više od 50 odsto Srbije greje ovaj rudnik uglja. „Insajder“, sa podnaslovom „Prevara veka“, otkriva da su se neki na kolubarskom crnom zlatu ne samo ogrejali nego i pregrejali. Razvijen je sistem eksploatacije uglja koji je omogućio da se praktično legalno potkrada i krade. Godinama i decenijama. Na veliko. Više od 130 miliona evra godišnje. Tamo iznajmljena mehanizacija kopa 25 sati dnevno, bez pauze! Udarnički socijalizam u demokratskim uslovima. Do tančina je razrađen mehanizam izvlačenja novca iz javnog preduzeća. To odavno nije nepoznata činjenica, ali se ćutalo, u opštem interesu. U romanu „Žerminal“ Emila Zole, sirotinja nosi ugalj u džepovima i kofama: Ovde, ko nije prošao pored „Kolubare“ nije se ogrebao za neku tonu.

„Energetsku bombu“ bacili su novinari TV B92 i ne može se reći da nije bilo reagovanja, pokrenuta je istraga. RTS se takođe osećao pozvanim da se pozabavi „prevarom veka“. U Beogradskoj hronici gostovao je jedan od sadašnjih direktora ovog privrednog giganta i doneo optimistične informacije. Kao, sada je sve pod kontrolom. Za godinu dana ušteđeno je skoro 40 miliona evra upravo na iznajmljivanju privatnih mašina za kopanje i prevoz. Nije baš sve kako je opisano u „Insajderu“, situacija je pod kontrolom. I sve tako. Tek, u narod je ušla doskočica: bogat, a ne radi za „Kolubaru“. Sumnjivo, nema šta.

Opširnije u štampanom izdanju