Vreme je bilansa. Minuloj godini gledamo u leđa, spremni da joj sve oprostimo i grčevito se hvatamo za slamku politički trasiranog optimizma da će 2010. biti bolja

Piše: Branislava Džunov

Televizija mnogo čemu prilazi površno, kampanjski, hoće euforiju. Nema sumnje, dobrodošlo je i iskreno nas je obradovalo obaranje viznih barijera. Ali je i tačna izjava profesora ekonomije Miodraga Zeca: Nije toliko važno da li ćemo otići u Evropu nego da li će Evropa doći kod nas. Dugoročno, veća sreća bi trebalo da nas obuzme zbog odmrzavanja Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Evropskom unijom, koji nam može doneti mnogo toga dobrog budemo li umeli da ga valjano koristimo. Ako se još ostvari prognoza o 1,5 odsto privrednog rasta, gde će nam biti kraj, ko nam može stati na rep…

Godine prolaze nervoznim korakom – refren je u jednom od hitova Momčila Bajagića Bajage, pop lidera koji se opredelio da 2009. okonča sa tri povezana beogradska koncerta. Svako će potvrditi, sve je manje para, ali se igralo i pevalo iznad svih očekivanja. Od Madoninog gostovanja u avgustu na Ušću, kako je izračunato, što u Areni što u „Sava“ centru ili Domu sindikata, održano je više od 50 koncerata. Niko se nije požalio da nije bilo publike, ali koliko se zaradilo, nema evidencije.

Vreme je bilansa. Minuloj godini gledamo u leđa, spremni da joj sve oprostimo i grčevito se hvatamo za slamku politički trasiranog optimizma da će 2010. biti bolja, sa „krhkim privrednim rastom“. Ipak, ostaje neoborivo da je 2009. promenila svet i ostaće zauvek obeležena kao „sezona izgubljenih iluzija“, finansijskih potresa, bankrota, stečaja, rasta nezaposlenosti i pada plata. Na početku, činilo se da će nas zaobići veće nevolje. Verovatno nam je bilo potrebno zavaravanje da bismo došli do daha, da se naviknemo na propast. Posle su nas tešili da je drugima gore nego nama. Da ćemo se reformisati, unaprediti privredu. Uprkos željama za reformama stara praksa je sveprisutna. Još se nismo opametili.

Opširnije u štampanom izdanju