Održan je kratak kurs berzanskog poslovanja, jer su mnogobrojni srećnici dobili po četiri akcije NIS-a, a Poštanska štedionica preuzela ulogu brokera. U prvi mah je dato oko 300.000 naloga za prodaju. Gledaocima je objašnjavano kako da se domognu svog bogatstva. Poduka je bila slaba jer su se vlasnici, u sprovedenim anketama, iznova pitali šta da rade sa sitnišem iz prosjačkog šešira
Piše: Branislava Džunov
Na beskrajnoj proizvodnoj traci vrte se flaše zejtina a sa njima i nove cene. Dole, gore, do padanja u nesvest. Na istoj klackalici je i šećer. Ima ga, nema ga. Od male, privatne prodavnice do supermarketa cena mu je na režimu slobodne procene. Buter se ne maže na hleb, a mleko je odavno popijeno, koga briga što bi svako školsko dete trebalo da dobije pola litra dnevno. S uljem još kojekako, ali sa mlekom je situacija mnogo kompleksnija i, kako se misli, neće se tako lako i brzo rešiti. O nestašicama i poskupljenjima televizija izveštava rezignirano, bez velike želje da se istrajnije bavi sudbinom potrošača. Ministri pregovaraju sa proizvođačima, prete robnim rezervama, proizvođači ne smatraju potrebnim da se direktno oglase, sve ide putanjom koju, čini se, niko ne kontroliše niti uspeva da promeni.
Septembar je mesec kad se razvaljuju porodični budžeti, zbog kupovine knjiga deci za školu, odeće, polaska na ekskurziju, zaostalih rata kredita za zaboravljeno letovanje. I sve se dočekuje i tumači kao neminovno, nepripremljeno, sa fatalizmom praznog novčanika, u duhu siromaški vesele pesmice iz filma „Balkan ekspres“ koju je Tanja Bošković, po ko zna koji put, izvela u TV prenosu na zatvaranju Niških glumačkih susreta: „Nemoj da brigaš, život se stara dok bude ljudi biće i para“. Predložila je da to bude srpska himna.
A novac – zbog kojeg se ne vredi sekirati – nalazi se u bankama, koje su preuzele glavne minute u TV reklamama. Komercijalna banka obeležava 40 godina uspešnog postojanja. Spot govori o kolonama onih koji su svakodnevno na njenim šalterima ili elektronski koriste njene usluge. Erste banka se reklamira u napetom dramskom dijalogu između šefice i službenika sa poentom o okrenutosti ka čoveku. Sa ozbiljnošću koja osetno odskače od najčešće plasiranih TV spotova, obe banke igraju na efekat – najvažniji su ljudi. Banku ne čine pare već oni koji imaju poverenja u nju. Istina, ima nešto i u kreditnim karticama, podseća Alfa banka, dok se Pireus banka opredelila za sponzorstvo sportskih događaja.
Opširnije u štampanom izdanju
