Biti živ i zdrav ili se sekirati zbog ekonomske situacije i svetske globalne krize? Ma, nema dileme, odgovor je u pesmi „Siromah sam, al volim da živim…“
Piše: Branislava Džunov
Šta je to ništa?
Ništa je kad Dinkić finansira, Mrkonjić projektuje, a Krkobabić proizvodi…
Pitalica i – odgovor su pozajmljeni iz „Kursadžija“, iz Pinkove emisije koja se ne ubraja u reprezentativne televizijske programe, ali koju (ko priznao, ko ne priznao), mnogi gledaju i slatko se smeju, a posle pričaju kako su vicevi bajati i prosti. I podilaze najnižem ukusu.
Sočne psovke i primitivne doskočice nisu razlog za brigu Biznis Magazina.
Ova šala se može smatrati bezazlenom u odnosu na arsenal drugih doskočica i satiričnih opaski (sa imenom i prezimenom) iz repertoara „Kursadžija“. Ova je izdvojena zato što na najdirektniji i najjasniji način opisuje stanje stvari, ministarsku vrtešku na političkoj sceni. Pokazuje da kod nas ekonomsku brigu vode oni koji brzo i bezočno zaboravljaju šta su juče rekli ili uradili pa se i dalje bave varljivom igrom obećavanja i deobom nepostojećeg novca. Narod, odnosno TV publika, to uočava bez greške. Gleda, ćuti i kiselo se smeje „Kursadžijama“.
Nedavno je jedan gnevni samoupravljač iz pregaženih vremena, u Novom Pazaru, samom sebi odsekao prst i, kako se tvrdi, pojeo ga. Grupa oštećenih radnika iz zaboravljene i davno uništene fabrike u Kragujevcu štrajkom glađu je nastojala da istera svoja prava… Skoro da nema dana da neko ne protestuje ispred Vlade ili parlamenta. Ispred Predsedništva Srbije, već mesecima kampuju neki nesrećni ljudi. Niko valjda više na njih ne obraća pažnju, ne zna se što su došli i šta traže… Televizija ih više ne snima. Ali, može li se dogoditi da neka neočekivana žiška potpali malo žešći revolt ili izazove eksces? Ko zna šta sve može da padne na pamet poniženima i uvređenima. Onaj odsečeni prst se teško zaboravlja…
Opširnije u štampanom izdanju
