A odakle idemo i gde smo krenuli, to će se naknadno (sa)znati. Budućnost je uvek lepa zato što je nepredvidiva

Piše: Branislava Džunov

Najbolji barometar političke i ekonomske situacije je pijaca. Tamo se najbrže i najlakše opipava puls građana, šta misle i govore. TV reporteri vole da se prošetaju među tezgama, ređe da provere kvalitet voća i povrća, češće da utvrde „da li narod ćuti ili se žali“.

Možda je nekad tako bilo, sad se i narod izveštio u diplomatskom izvrdavanju. Hoće da se požali, ali indirektno, manje emotivno, više praktično. Seljanka na svom radnom mestu na beogradskoj pijaci Palilula ovako objašnjava novinarki Dnevnika RTS: „Prošle godine u ovo doba prodavala sam 200, sada jedva 15 gajbi bresaka dnevno. Ne kupuje se, nema se novca“. O cenama se ne govori. Dalje se ne komentariše, zaključak se prepušta gledaocu, stepenu tolerancije, koncentracije i inteligencije u prihvatanju TV informacija.

Padom standarda i skokom cena nije se mnogo bavio ni Mirko Cvetković, predsednik Vlade Republike Srbije, u pokušaju da rezimira godišnje rezultate rada tima od 23 ministra. Opredelio se za globalni pristup koji je na TV B92 sažet u rečenicu kako je premijer zadovoljan, jer se „krećemo u dobrom pravcu“. U ovoj zemlji i trava raste na optimizmu. Ali, ako ćemo pošteno, zaključak o dobrom pravcu nema nikakvo značenje, osim što deluje utešno. A odakle idemo i gde smo krenuli, to će se naknadno (sa) znati. Budućnost je uvek lepa zato što je nepredvidiva. U podužem razgovoru sa novinarom Zoranom Stanojevićem, na Prvom programu RTS, premijer je detaljnije obrazlagao uslove, poteze i domete, ali ga je teško citirati jer kod njega se sve sliva u neku vrstu uravnilovke. I dobro i loše. Nije imao baš mnogo toga da se pohvali, osim da smo izbegli privredni kolaps pod udarom svetske ekonomske krize.

Opširnije u štampanom izdanju