Znače li vam išta imena kao: Velibor Stojaković, Tatjana Cvjetićanin, Branislava Anđelković ili možda Ivanka Zorić? Ništa? Ič? E, pa u Austriji svaki čitalac magazina ovog, ali i Kurir tipa, iz prve može da pogodi ko su: Klaus Albreht Šreder, Vilfrid Zajpel, a tek Geralda Mata ili Agnes Huslajn da i ne pominjemo. Svi su oni, od prvog do poslednjeg imena, direktori muzeja i galerija u Srbiji i Austriji. Samo što su prvi totalni anonimusi, a drugi zvezde austrijskog džet-seta, redovni sagovornici bulevarskih novina, modni uzori tinejdžera i ozbiljnog sveta. Dok je naš Stojaković, za koga ni ja ne znam kako izgleda, u sad već glamuroznoj “Noći muzeja” u svom Etnografskom organizovao, prema novinskim izveštajima, neviđeno posećenu izložbu donjeg veša iz 16, 17, 18. veka pod nazivom “Šta je ispod”, Agnes Huslajn, rođena grofica i direktorka bečke galerije Belvedere, bez zazora je u jednom tv-šou gledaocima ponudila izveštaj o sopstvenom donjem vešu. Dok je naša javnost za Ljiljanu Cetinić, direktorku Muzeja “25. maj” prvi (i poslednji) put čula povodom njenog odbijanja da u prostorijama muzeja bude obavljen mimohod Slobodanu Miloševiću, direktor bečke Kunshale Gerald Mat poznat je po Dandy stilu za koji se brinu kreatori Lesli Reder iz Njujorka i, zamislite, Dragan Princip iz Novoga Sada, a čitaoci bulevarske štampe odavno znaju da mu je baš gušt da popije suvi martini u Mare Ćiaro Bar u Njujorku. Taj mu je omiljeni. I dok će naša javnost tek čuti za Vladimira Jelenkovića, direktora Muzeja Nikole Tesle (pogledajte sjajnu Internet prezentaciju), ukoliko se, a nema sumnje da hoće, razgori javna rasprava oko ideje Srpske pravoslavne crkve i mitropolita Amfilohija Radovića da se Teslina urna iz muzeja preseli pred hram Svetog Save, po direktoru Kulturnoistorijskog muzeja u Beču Vilfridu Zajpelu ime je dobilo jedno jelo u bečkom ekskluzivnom restoranu Grotta Azzurra: “Gamberoni a piacere: alla Prof. Seipel”.
Autorima trač rubrika bulevarske štampe u Austriji menadžeri ovih kulturnih ustanova podjednako su zahvalan materijal koliko i glumci, pevači, fudbaleri, modni frizeri ili kuvari prestižnih restorana. Na šta direktori gledaju više nego rado. A sve kako bi svoju umetnost što uspešnije prodali.
Iako i Austrija ima ministra za finansije koji je zamrzao iznos subvencija muzejima i nije ga povećao čak ni za inflaciju, ne sviđa se svima ovaj način privlačenja posetilaca i obezbeđivanja sponzora. Način, koji je, u svetu u kome je marketing sve, od direktora muzeja i galerija načinio pokretne spoljne eksponate, estradni deo njihovih ozbiljnih umetničkih postavki. Ali, pravdaju se oni, onaj ko želi i uspeva da privuče 100.000 posetilaca po jednoj izložbi i sponzore koji pre daju pare za glamurozni nastup medijski atraktivnog direktora nego za umetnički atraktivnu izložbu, ne može se odreći estrade kao tako efikasnog sredstva da se to postigne. Ako se javnim insceniranjem privatnog života muzejskih direktora najširoj publici približavaju i najteži umetnički sadržaji, većina direktora nema ništa protiv. Ali, pored te lične pretencioznosti i ta masovnost užasava druge. Jer, otkako je, kažu i nepristrasni treći posmatrači, njujorški Metropoliten muzej sredinom sedamdesetih izludeo svet Tutankamonovom izložbom, muzejski prostori sve manje liče na tajna mesta posvećenih u umetnost, a sve više na mesta za provod. Takva im je, na veselje marketinški posvećenih direktora, i publika. Svi obrazovni slojevi žele da budu viđeni tamo. I pošto plate, direktori nemaju ništa protiv. Izložbe više nisu umetnički doživljaj nego prosto šou. U kome je menadžer vrhunski šou-majstor praćen medijima čiju je glad za predstavama takođe teško utoliti. I za zvezdama.
