Помоћ државе од три минималца стигла у прави час, каже нови власник и директор Милан Игњатовић, описујући садашњу ситуацију. Али, прекретница у пословању била је 2008. година, када нису могли да продају на домаћем тржишту све што произведу. Тада су почели да трагају за новим тржиштима и почели извоз у Босну и Херцеговину, Црну Гору, Хрватску, Словенију, Аустрију, Италију, Енглеску…

Модерна зграда фабрике „Зисуки“

Прво да одгонетнемо необичан назив нишке трикотаже „Зисуки“. Када је деведесетих година прошлог века основао самосталну занатску радњу за израду џемпера, Зоран Игњатовић хтео је да је региструје под именом „Суки“ по свом надимку под којим је познат од детињства, али је неко већ био регистровао фирму са тим именом. Зоран је испред надимка додао своје иницијале и тако је ова, данас реномирана фабрика, добила име “Зисуки“, које, како Зоран каже, звучи јапански, али је фабрика наша и налази се у индустријској зони Ниша, поред трговинског центра „Метро“.

Трикотажа је основана 1989. године као породична мануфактура, али је уз велике напоре и одрицања њеног оснивача, од мале радионице прерасла у модерну фабрику, из чијих погона месечно изађе 3.000 дo 4.000 одевних предмета, који могу да се купе у многобрoјним продајним објектима у Србији и земљама у окружењу. Текстилни инжењер Зоран Игњатовић, који је диплому стекао на Вишој текстилној школи у Лесковцу, у то време је био запослен у нишкој трикотажи „Омладинка“, у којој је радио деценију и по – од 1975. до 1990. године. Онда је дошао на идеју да крене са сопственом производњом.

– Нисам одмах напустио „Омладинку“ у којој сам био шеф одељења, већ сам све до 1995. године радио паралелно – у предузећу и у својој радњи. То је могло тако. Из радног односа формирао сам приватну фирму. Видео сам да друштвени сектор посустаје, па сам запловио у приватне воде, јер сам био уверен да од тог посла може да се живи. Ангажовао сам двојицутројицу колега из „Омладинке“, ја сам више штрикао, а они су шили џемпере. Радили смо после радног времена и за време викенда. Почетак је био тежак. Кренуо сам са једном машином у гаражи, штрикао сам мушке и женске џемпере. У почетку је то била скромна производња, до 500 џемпера месечно које смо продавали по приватним продавницама и преко трговачких путника. Мој брат и снаја, родитељи Милана који данас води трикотажу, остали су без посла у Електронској индустрији, па су и они продавали моје џемпере по вашарима и тако преживљавали, подсећа Зоран на своје почетке.

Опширније у штампаном издању

У овом броју још и …

• Србија најпожељнија за ауто-индустрију
• ЂEНEРAЛИ ПOКЛOНИO 12 МИЛИOНA ДИНAРA ЛAБOРAТOРИJИ ВAТРEНO OКO И ВЛАДИ: За јачање здравственог система 100.000 eврa
• СРПСКА КОМПАНИЈА ОПРЕМА У ХОЛАНДИЈИ КОВИД ЛАБОРАТОРИЈУ: Термовент реализује један од највећих европских пројеката
• ИЗАЗОВИ ОНЛАЈН ПОСЛОВАЊА: Како да свој е-шоп учините безбедним
• МАСТЕРКАРД ИСТРАЖИВАЊЕ О ТОМЕ ШТА НАМ ЈЕ ДОНЕО ЖИВОТ У ИЗОЛАЦИЈИ: Онлајн куповина животних намирница забележила рекорд
• Следећи број Економетра излази 7. јула 2020.