Ako vaša kompanija propada, ne možete otpuštati radnike u rukavicama. Kada dođe vreme da nekom date otkaz, uradite to kako treba. Bez iznenađenja. Bez ponižavanja.

Ponekad ljudi tako zabrljaju da zaslužuju da bez okolišanja dobiju otkaz.

Jednom sam imao menadžera dela koji se bavio proizvodnjom plastičnih materijala koji je morao da ode nakon 90 dana zato što je, iako mu je radna biografija bila puna prestižnih diploma i on sam je u neobaveznom razgovoru bio šarmantan, prilikom obavljanja svakog zadatka bio potpuno neefikasan. Jedna moja prijateljica je dobila otkaz u prodavnici odeće i to u prvoj nedelji jer je od polovine kupaca zaboravila da traži da potpišu račun kada plaćaju kreditnom karticom. Kaže, da joj tada šef nije dao otkaz, ona bi sama sebi dala otkaz.

Međutim, obično otkazi radi nepostizanja rezultata nisu tako crno-beli. Mnogo je sivila oko toga ko je šta uradio i šta je pošlo naopako i dovelo do ovakvog kraja.

Zbog svega toga postoje tri glavna načina na koja menadžeri pogrešno odrađuju davanje otkaza – rade to prebrzo, nisu previše iskreni ili im je potrebno previše vremena.

Kao primer prvog načina, uzmimo slučaj moje prijateljice koja je vodila deo sa šezdeset radnika unutar kompanije u kojoj je radilo tri stotine radnika. Kompanija je rasla i sve je bilo u najboljem redu. Kompanija je bila u privatnim rukama i gajila je kulturu nalik porodičnoj, što je značilo da se prosečan rad obično tolerisao radi prijateljstva i opuštenosti. Bilo je posve uobičajeno da se više radnika natrpa u jedna kola i tako idu na posao radnim danima i da se vikendima druže. Kao i u većini malih kompanija, izveštaji o radnom učinku su obično bili neformalni, puni uopštenih ljubaznih fraza.
Kada je moja prijateljica unapređena u rukovodioca datog dela, vrlo brzo je shvatila da čovek koji je bio zadužen za distribuciju, ovde ćemo ga zvati Ričard, ne ispunjava zahteve posla koji raste. Da situacija bude još teža, dotični Ričard je bio pravi “huškač”. Nije propuštao priliku da ospori autoritet nove šefice ili njene šefice; obično je svoje negativne komentare u vidu sarkastičnog humora iznosio pred svojim kolegama po hodnicima.

Ričardovi rezultati nisu bili tako strašni, ali nisu bili ni daleko od toga. Redovno mu se dešavalo da ne ispoštuje rokove i činilo se da nije sposoban da izađe na kraj sa sve složenijom logistikom. Mnogi prijatelji su ukazivali Ričardu na njegove nedostatke, ali uzalud. Konačno, nakon jednog veoma teškog perioda Ričardovog huškanja po hodnicima, došao je i poziv jednog važnog klijenta koji se žalio da mu isporuka kasni već nedelju dana. Mojoj prijateljici je bilo svega preko glave – Ričard je morao da ode.

Opširnije u štampanom izdanju

---

U ovom broju još i …

• OBIM I DINAMIKA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA U SRBIJI U PERIODU OD 1992. DO 2005. GODINE: Zašto nismo dovoljno privlačni
• OD NOVE GODINE POČINJE NAPLATA NAKNADE ZA EKSPLOATACIJU MINERALNIH SIROVINA: Rude više nisu poklon
• DRAGOSLAV DRAŽOVIĆ, DIREKTOR LANCA PARFIMERIJA “JASMIN”: U trendu sa lepotom
• SRPSKA DIJASPORA ZAINTERESOVANA ZA RAZVOJ TURIZMA: Ambasadori srpskog turizma
• ŽAN MARK TONTI, REGIONALNI MENADŽER VIZE ZA CENTRALNU I ISTOČNU EVROPU: Čip ispod kože – futurizam ili realnost
• SLOVENCI POČELI IZGRADNJU FABRIKE U SRBIJI: Frižideri “Gorenja” iz Valjeva
• AKTIVNA INTELIGENCIJA – SASTAVNI DEO INTELEKTUALNOG KAPITALA: Znanje i umeće
• POSLE APRILSKIH PARLAMENTARNIH IZBORA: Italija idealno “prepolovljena”
• REALNE ZARADE INDUSTRIJSKI RAZVIJENIH ZEMALJA: Korejci ispred Britanaca
• Sledeći broj Magazina Biznis izlazi 20. juna 2006.