Хотел „Три О“ у Тополи са 11 апартмана и 38 лежајева један је од најсавременије уређених и опремљених, а дан боравка стаје само 20 евра. Пословни људи из земље и иностранства, углавном гости чувене винарије „Александровић“, најчешће користе услуге новог хотела

Топола у Шумадији је, коначно, добила толико неопходан хотел. И то не било какав! По савременом ентеријеру и опреми, са 11 апартмана и 38 лежајева, кафебару и ресторану, могао би се сврстати у категорију оних објеката које срећемо у земљама са високо развијеним туристичким садржајима. Деценијама за оваквим смештајним капацитетима вапе пословни људи ове привлачне шумадијске регије. Кад је о Тополи реч, највише је на неопходности хотелских смештајних капацитета инсистирао Божидар Александровић, власник чувене винчанске винарије „Александровић“.

У новоизграђеном хотелу „Три О“, смештеном на самом рубу Тополе према Винчи, Шаторњи, Јарменовцима и Руднику, већ два-три месеца (хотел је званично отворен 23. фебруара 2010), апартмане са ТВ апаратом, бежичним интернетом, клима уређајима и другим погодностима користе бројни домаћи и инострани пословни партнери и други гости винарије „Александровић“ која, осим недавно реновираног Подрума вина династије Карађорђевић и опленачког комплекса, представља један од најатрактивнијих објеката не само у Шумадији, већ у целој Србији.

Заборавио професију геометра

Директорка хотела необичног назива „Три О“, назив носи и мања робна кућа у оквиру хотелског комплекса, јесте Наташа Орловић, супруга четрдесеттрогодишњег Саше Орловића. Озбиљна стратегија развоја ове породичне фирме тројице браће Орловић, показује се и у томе што се најстарији Миодраг (рођен 1965) одлучио за продају ауто-делова, па су Саша и једанаест година млађи Небојша постали равноправни партнери. Иначе, породица Орловић се раних 80-их година минулог столећа из Косовске Митровице доселила у Аранђеловац. Млади Саша Орловић је одмах прионуо на посао, посветио се трговини и тако заборавио на професију геометра за коју се припремао у средњој школи. Било је тешко у почетку, али се уз напоран рад стигло до 1995. године и до прве монтажне гвожђарске продавнице у Аранђеловцу. Гвожђарски производи су младим Орловићима били и остали „најдража роба“, имајући у виду и чињеницу да су гвожђарски производи перманентно дефицитарни у овом крају.

Опширније у штампаном издању