Економски аналитичари могли би да користе, за садашњи тренутак нашег привредног живота, познати (оптимистички) одговор: „никад боље!“
Данијел Цвијетићанин
Заиста, пошто је Србија задужена до мере која је превазишла моћ отплаћивања будућих рата, пошто је (неуспешно) продата главнина привредних ресурса, док држава, привреда и понеки грађани још увек весело пливају у поплави девизних кредита (о којима нико не мисли да их треба враћати), главни напор се улаже у тражењу одговора на питање – како потрошити, или макар стерилисати, толики новац из иностранства? А ту наши млађани лидери имају и те како добрих идеја.
Скоро идиличну слику, у тренутку када руководство Србије „јасно“ види „излаз“ из економске кризе, кваре социјалне напетости које стварају синдикати и радни колективи – из политикантских разлога, само зато што не примају плате од послодаваца са којима су се државни експерти лако договорили о ценама и обавезама. А извесно је да ће до 2101. године Влада изаћи и са детаљним извештајем о резултатима приватизације („Сто година самоће“).
С друге стране, јавност се уплашила полемике око одбране девизног курса, између извршне и монетарне власти. Очигледно је то само симулирана свађа чланова исте дружине, која је привреду Србије довела међу најмање конкурентне земље, а при том успела и да успостави социјалне разлике (и напетости) о којима могу само да сањају латиноамерички популисти и диктатори. Нико од њих није био забринут у годинама застрашујућих дефицита у робној размени са иностранством. Није било ни полемика, пошто је „поплава благостања“, која се видела голим оком у шопинг моловима, обезбеђивала лепе профите иностраним извозницима, српским увозницима, као и добре изборне резултате њиховим домаћим фаворитима на политичкој позорници.
Појавио се и предлог о преласку финансијског система на евро (слично Црној Гори). Такво би решење заувек разбило бриге привредника за стабилност курса, под условом да се у Србији нађе довољно евра за конверзију, као и довољно економске снаге да се спречи одлив новчане масе у иностранство. Можда би нове врсте проблема и јасније сагледавање економских истина, учинило да старе бриге око курса изгледају као успаванке?
Јасно је да свако осећа благодет стабилног девизног курса, који омогућава једноставнији економски рачун. Али такав курс шири и економске илузије да је доступно (и могуће) и оно што стварно није. Пре свега увозна роба која, по оваквом курсу, мора бити неупоредиво јефтинија од домаће. Парадоксално је што су у Србији, последњих десетак година, цене (у просеку) ушестостручене, али је једна роба поскупела за мање од 70 процената. Питате која? Па – девизна средства. Баш она роба која с лакоћом може, у целом свету, да купује све остале! Одлично! То је сигурно знак да робе које извозимо освајају светско тржиште и да остварујемо значајан суфицит у размени са иностранством? Али ситуација је сасвим обрнута! Па како онда? Па тако што се задужујемо и продајемо имовину, а тиме стварамо несразмерно велику понуду девизних валута на домаћем тржишту. Ништа нам онда у свету није скупо.
Једино ће скупа бити истина да ће се наши потомци пробудити једног дана у тзв. банана републици. Да ли је утеха што неће бити једини? Што је велики број таквих држава широм земљиног шара?
Опширније у штампаном издању
