У месецу септембру водила се жестока свађа о висини јавног дуга Србије. Уверен сам, ваљда нисам једини, да никакав значај немају питања да ли је министар Динкић знао, или је можда морао знати, када је јавни дуг премашио 45 процената БДП-а, односно да ли је премијер Цветковић на време о томе обавестио (телефоном) министре и јавност?
Данијел Цвијетићанин
Ова питања „знања“ и „обавештавања“ само су успела да сакрију много значајнији проблем: политика коју је водила Влада, и то не само Тадићева влада, него све владе после 2000-те, отворено је гурала Србију у дужничку кризу, којој сада више нико не треба да се чуди. А тешко да неко може да је заустави, ако се настави са досадашњом развојном стратегијом.
Била је то „стратегија развоја“ ослоњена на модел ЗПП (задужи се, продај, потроши), подстакнута бурним активностима домаћих банака са страним капиталом, хваљена од страних консултаната, а одушевљено прихваћена од домаћих евроатлантских активиста, који су једино у таквим условима могли себи да приуште „да живе као сав нормалан свет“, не размишљајући о томе како живи осталих 95 процената становника Србије, који нису успели, или нису желели, да се угурају међу „пословође“, одабране од страних ментора.
Још их је мање бринуло како ће живети будуће генерације у Србији, када дугови буду морали да се враћају, а када се покаже да је непродати домаћи капитал (земљиште, воде, шуме, стамбени фонд…) једва довољан да покрије дугове – по „фер“ ценама! Наши унуци и праунуци живеће у земљи у којој ће целокупни капитал бити у рукама иностраних господара. Не знам да ли ће им утеху пружити садашњи текстови наших „експерата“, о томе како је најпречи циљ нашег привредног развоја да странцима пренесемо власничка и управљачка права над домаћим ресурсима, пошто они боље знају како да их употребе?
Србија је непрестано трошила 20 одсто више него што је производила, а увозила два пута више него што је извозила. Индустријска производња и радна места нестајала су великом брзином, али се снабдевеност тржишта увозном робом одржавала насјајном нивоу. Власт се трудила да у свему опонаша своје европске идоле (као да их је неко наговорио). Осниване су небројене НВО, агенције, сервиси, комисије, креативни центри итд, све о трошку пореских обвезника. Додајте томе расходе за НИП, субвенције предузећима и банкама, „индустријску политику“ (привлачење инвеститора) и економску дипломатију, па ће вам бити јасно зашто јавни дуг мора да расте невероватном брзином. А такође ће вам бити јасно зашто инвеститори (домаћи и страни), који нису подржани од страначких барона, сматрају Србију економски контаминираним подручјем.
На свим нивоима власти разгранала се, по угледу на развијену Европу и САД, мрежа чиновничких услуга „у служби грађана“. Да ли треба да нагласим да су радна места углавном намењена евроатлантским активистима, чији је основни задатак био и остао да нам помогну да „поделимо европске вредности“?
Можда вас, као и мене, нервира питање: „Могу ли се потрошња и јавни дуг смањити?“ Наравно да могу! Али у условима када власт показује тежњу да проблем превелике задужености реши додатним задуживањем, а проблеме прекомерне државне потрошње поправи мерама додатне државне потрошње (и интервенције), у поданицима такође може да превлада жеља за деструкцијом (или осветом?) А тада је већ све могуће. Или немогуће?
Опширније у штампаном издању
