Не тако давно, крајем јуна 2004. године, објавио сам, у рубрици „Транзиција“ (Економетар бр. 43), колумну под насловом „Џемс Бонд и жестоки момци“. Комедијант Случај поиграо се тада Пророка, па сам написао: „Невоље почињу када ликови из књига и филмова, који су у уметничкој равни прихватљиви, почну да шетају улицама.
Данијел Цвијетићанин
Овде се не мисли само на „жестоке момке“, него пре свих на „успешне“ бизнисмене и политичаре, који се искрено диве сопственој бескрупулозности, сматрајући је неком посебном врстом „талента“ и „храбрости“, као главном ослонцу „морала одабраних“. Признајем, ипак, да нисам био свестан до којих ће размера транзиција изменити лице наше домовине и ликове наших људи до данас, када се круг полако затвара.
У протеклом, кратком, периоду од осам година, мало се шта (у суштини) променило, али се много тога догодило. На светској позорници, период снажне конјунктуре смениле су године кризе (од 2007). Склон сам да прихватим став М. Фридмана да је криза, па и она најдубља, само последица, слика у огледалу, прекомерног претходног раста, и још већих, неоправданих, очекивања у просперитетним периодима. Данас су готово у целом свету привредна очекивања сведена на разумну меру, али приметили сте ваљда да је то подигло ниво очајања милијарди сиромашних (и осиромашених), пошто се економске неједнакости и даље, по инерцији, повећавају.
Изузетак вредан помена је наставак метеорског раста привреде Кине, који је једва нешто успорен у годинама светске депресије (годишње стопе раста БДП-а пале су, последњих година, на 9 процената). Верујем да, међу економистима, кинески брзи раст, после неколико хиљада година уврежене филозофије привредне стагнације, представља праву сензацију. Али и више од тога. Он указује на изванредну ефикасност економског модела који се, с једне стране, ослања на висок ниво економског либерализма, а с друге стране на комунистички, једнопартијски (централистички) политички систем, који спречава евентуалне сепаратистичке тенденције и деструктивне намере политичких моћника у појединим регионима.
Питам се да ли је то спасоносна формула економског и друштвеног просперитета: потпуни либерализам у економији, плус снажни централизам (комунизам) и монолитност државног руководства у политици? Узгред, зар немате утисак да и у најмоћнијој (и најслободнијој?) земљи на свету (САД) влада претежно једноумље у свим важним питањима, тј. вредностима које су вешто наметнуте свим грађанима? Неки економисти покушавају да скрену пажњу на чињеницу да је иста та, или веома слична формула, однела победу у највећем светском рату – против фашизма. Стаљинов државни централизам био је, за време Другог светског рата, снажно подупрт материјалним средствима (снабдевањем) из земаља које су тада, а и данас, словиле као земље са најлибералнијим привредама – САД и Великом Британијом.
Осим тога, позната је истина да мере озбиљније државне интервенције није могуће применити ако у привреди не живи дух економске слободе и правне (својинске и уговорне) сигурности сваког учесника у привредном животу.
Па зар се није и сам Џемс Бонд, бранећи слободни капиталистички свет, ослањао на моћну, централизовану службу и идеологију једноумља?
Опширније у штампаном издању
