Покушајте да отворите Гугл одредницом „субвенционисани кредити“. Изненадићетe се када вам се одмах понуди широка лепеза могућности даљег претраживања.
Данијел Цвијетићанин
Кредити за станове, за намештај, за аутомобиле, за аутомобиле „пунто“ (посебно), за привреду, за грађевински материјал, за предузетнике… И ко зна за шта све још. Да ли ове информације треба да вас радују? Да, под условом да желите (и можете) да постанете један од корисника субвенционисаних кредита! Али ако нисте један од тих срећника, онда сте (преко интернета) уствари обавештени да ћете, уз посредништво државе (а и то носи додатне трошкове), банкама платити половину камате уместо оних који су имали срећу да добију субвенционисане кредите. Зашто бисте због тога били срећни? Зато што држава сматра да располажете већом количином новца од оне која вам је потребна и да је зато добро да од вас тај новац одузме и употреби га на бољи начин, тј. да га поклони онима који не могу да поднесу огромне камате које су банке наметнуле.
Када се грађани једном убеде да држави паре падају с неба, онда се овакве неподопштине поздрављају громким аплаузима. „Добра“ држава води рачуна о сиромашном становништву, о сиромашним малим (и великим) привредницима, о сиромашним сељацима (и презадуженим латифундистима), о неликвидним увозницима и хендикепираним извозницима, произвођачима и потрошачима, па уместо њих плаћа половину износа камата банкарима. Сиромашни поданици благосиљају великодушну (и саму задужену) државу, а заједно са њом тону у безнађе сиромаштва.
Невоља може настати у тренутку када поданици почну да сумњају у распрострањену мантру да држави паре падају са неба, а она их, побуђена племенитим циљевима и задржавајући за себе само колико да надокнади трансакционе трошкове, дели поданицима шаком или капом (а у предизборним годинама и шаком и капом). Држава своје приходе, по правилу, скупља од својих поданика, или се задужује, па поданици (у будућности) те кредите морају да врате (с каматама). Грубо посматрано, држава само одузима од једних, а даје другима.
Банке (највише их је са страним капиталом) могу, међутим, да задовољно трљају руке. Заиста, у случају да држава не помогне својим осиротелим грађанима, не би било могуће пласирати кредите по тако високим каматним стопама. Али када се износ зеленашких камата разреже на преко шест милиона обвезника јавне потрошње, онда ће пар стотина хиљада оних који су добили кредите, лакше поднети терет, а банкама се приход (и профит) неће смањити. Једино ће милиони морати да плате за услуге које никад нису (и неће) користити.
Укупан ниво субвенционисаних кредита достиже више од једне милијарде евра, па би се могло (грубо) израчунати да је трошак субвенционисања камата за обвезника јавне потрошње најмање 50 милиона евра за годину дана (верујем да ће ме бољи познаваоци кориговати – и доћи бар до 70 милиона). Питао сам се (док сам у колони аутомобила милио преко Газеле) да ли толико износи цена једне траке моста преко Саве? Једна трака, али обратите пажњу – сваке године! Хм, често помишљам да бисмо без помоћи државе боље умели да употребимо свој новац.
Опширније у штампаном издању
