Да ли је пало довољно кише у мају?
Данијел Цвијетићанин
Док многи економски показатељи, у кризно време, озбиљно застрашују нацију, ово метеоролошко и економско питање намеће се као најважније. С друге стране, аналитичари приватизације, нарочито они удубљени у методологију процене вредности капитала, знају да је парадигма мајске кише везана и за једну од првих процена вредности града Беча. Према народном предању, када су српског кнеза Милоша (задивљеног лепотом Виене) питали колико, по његовом мишљењу, вреди град Беч, дубоко се замислио и дуго оклевао са одговором. После упорног наваљивања, ипак је рекао: „Много вреди! Вреди скоро колико и једна добра мајска киша у Шумадији.“ (Шумадија је и тада била у Србији, мада је Србија била у Турској империји.)
Када бисмо данас поставили питање колико вреди целокупна српска привреда, методолошки путокази упутили би нас на тржиште капитала (тај моћни механизам који најбоље показује праве вредности). Били бисмо, можда, запањени сазнањем да је тржишна вредност капитала наших корпорација необично ниска. У просеку, она износи око трећине вредности капитала из јуна 2008, а мање од петине вредности капитала из јуна 2007. Они који ће се тешити опаском да је вредност акција наших корпорација „надувана“ у периоду јун 2006 – јун 2007, треба да примете да је берзански индекс у јуну ове године једва прешао две петине нивоа из „мирног“ периода (прва половина 2006).
Вртоглави успон и пад вредности капитала на балканским берзама (тужна је истина да Србија у томе предњачи – ваљда да би задржала репутацију лидера), може да се објасни драматичним приливима и одливима капитала из иностранства. Таласи вољеног и хваљеног светског капитала изазвали су колебања у ценама акција која су далеко већа од сличних колебања на развијенијим тржиштима (чак и у периодима великих финансијских криза). Спекулативни капитал је дошао, подигао тражњу (и цене), а затим се, уз више него пристојну зараду, повукао у домовину, показујући да и капитал познаје границе и зна где треба да остану губици, а куда да се преселе профити.
Ма колико били, наизглед, мали и безначајни, домаћи инвеститори (који, појединачно, нису пребогати, али је њихов број импресиван) одиграли су важну и трагичну улогу у игри са светским капиталом. Они су остали на опустошеном тржишту, са хартијама од вредности, у виртуелном облику, у Централном регистру.
Ова финансијска епизода није срушила мит о страним инвеститорима и њиховом благотворном утицају на домаћу привреду (па ће политичка агитација и пропаганда и даље моћи да машу овом темом). Остао је неокрњен и мит о предностима приватизације, после које ће „свака ствар имати свог господара“, а он/она (ваљда) најбоље зна како ће је чувати и користити. Није пољуљано ни уверење да ће страни инвеститори не само унети велике количине капитала (и запослити масе радника који би тај капитал оплодили), него и упутити наше компаније у нове технологије и модерне методе управљања. Срећом, није уздрман ни мит да нас једино светски капитал може „извести“ на међународно тржиште робе и услуга.
Из овога нипошто не треба закључити да је економска политика затварања (и самодовољности) боља. Поука коју домаћи улагачи треба да извуку из неславне финансијске прошлости је: пратите кретање страних инвеститора. Кад они долазе – купујте! Кад они одлазе – продајте! А за нас остале остаје питање: да ли су приватизација, стране инвестиције и кредити (те до сада најскупље српске речи) довољни за излазак на зелену грану. Ма, мора да ту постоје још неки услови, који су занемарени. Можда стратегија развоја, правни поредак и просторни ред?
